Чедомир Антић: Прилог досадној дебати

уторак, фебруар 6th, 2018 у 8:31PM

Уважени професор доктор Мишко Ковић, мој колега са Филозофског факултета, баш не воли јавне дебате. Прво је покушао да сасвим основане критике тзв. Апела за одбрану Косова и Метохије сведе на дисквалификацију онога од кога су потекле. Тврдио је да не познајем ни основне податке о историјским догађајима о којима сам писао, те да сам као студент пропустио да учим. Проф. др Миш. Ковића сам тада прецизно и учтиво суочио са неколико непорецивих чињеница – рецимо да нисам био његов студент, да књиге које ми препоручује нису објављене док сам студирао, као и да сам одбранио докторат у годинама у којима је он тек одбранио магистарску тезу. Ваљда љут што нисам ушао у анализу његове магистарске тезе (и изванредне одбране коју је дао и приредио нам призоре за памћење), др Ковић је потом наставио даље тврдећи да сам преводећи књигу Стивена К. Павловића уствари исту погрешно писао ! Када сам га подсетио на то шта тачно ради преводилац и на чињеницу да је за тако нестручну особу (мене) два пута гласао: прво да буде изабрана у звање доцента, а потом унапређена у звање ванредног професора, он се досетио да сумира расправу, нагласи да сам нестручан, несолидан, издајник… И још је споменуо да учествујем у прогону старијих колега на одељењу. Мало ме је збунио, пошто нема ни два месеца како је дошао да гласа за мој избор, а пре мање од пола године ме је позвао како би ми честитао на храбрости и принципијелности. Мора да је то био неки други проф. др Ковић.

Ето, та ружна ситуација на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду је баш пример понашања Проф. др Миш. Ковића и сличних. Давне 2014. напустио је заједно са групом колега одељењско веће и ја бих тај бојкот могао да назовем и принципијелном одлуком, да уважене колеге истом том одељењу, коме одричу легитимност, не шаљу редовно све своје документе на усвајање (предлоге тема доктората, мастер радова, унапређења…). Тако уважени колега вероватно види и принципијелну политику према Косову и Метохији.

Колегу Проф. др Миш. Ковића нисам лично вређао. Да јесам, писао бих о његовом раду и карактеру, а не о Апелу. Колега Ковић је споменуо Нацрт – Независна Србија у Европској унији из 2002. године. Није га читао, јер да јесте свакако му се не би привиђале идеје о независности или подели Косова и Метохије. У то време су оклоности биле другачије па је и средњорочна политика могла имати другачије циљеве. Да, ја сам се од почетка политичког рада залагао за независну Србију и Проф. др Миш. Ковић би могао да макар после ове наше расправе одговори на моје аргументе, уместо што полемише са својом замрзнутом уобразиљом. Када нешто у животу радите, треба увек да имате и резервни план. Ја сам сигуран да га уважени професор има у свим животним ситуацијама, као што га свако разуман има. Који је био резервни план политичара који су бранили недемократску Милошевићеву Југославију или наметнуту ДЗ СЦГ? Моје бојазни су се нажалост оствариле. ДЗ СЦГ је пропала, а Срби у Црној Гори су остали обесправљени. Да су творци политике Републике Србије прихватиили макар део мојих предлога, Срби би у Црној Гори били равноправни и то би поред БиХ била још једна српска земља на овом свету. Државна заједница СЦГ напротив није била ни држава, није била ни српска, нити су постојали уставни механизми да икада постане макар мало централизиванија и функционалнија. То је одговорност. Пошто ће и са Косовом и Метохијом на крају бити исто, управо захваљујући политици замрзавања (српске политике, а не конфликта, наравно) Проф. др Миш. Ковић треба да прихвати како део одговорности, наравно мањи од онога који имају Албанци, НАТО и СНС, ипак сноси и његова странка и он са њом.

Захваљујем цењеном колеги што је ипак остао у овој, како рече, досадној расправи и што је на послетку увидео да личне дисквалификације и увреде нису добра политика.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар