Чедомир Антић: Промашена тема Александра Николића

субота, 3 децембра, 2016 у 10:37AM

 

  Пажљиво сам прочитао текст г. Александра Николића. Увек одговарам на запажања у вези са текстовима које напишем. Чиним то пре свега зато што је дебата неопходна, а код нас је нажалост изузетно ретка.

  Штета што текст г. Николића суштински завређује свега две реченице одговора. Све више од тога долази као моја асоцијација и жеља да још нешто напишем на тему Студентског протеста из 1996. године.

  1. Студентски протест 1996./1997. завршен је 21. марта 1997. године. Организација под именом „Отпор“ основана је више од годину дана потом и убрзо је прекинула сваку везу са универзитетом. Нисам био оснивач ни члан „Отпора“.

  Проблем г. Николића је у томе што, иако је како каже школовани историчар, не разликује баш прецизно изворе од литературе. Такође, пре него што се посвети непристрасној анализи историјских догађаја, процеса, личности… историчар мора прецизно да дефинише тему и макар у основама успостави хронологију. Ја сам историчар, али сам у догађајима из 1996. био, што г. Николић и примећује, учесник. Текст који сам написао представља поглед на те давне догађаје председаваућег Главног одбора Студентског протеста и члана делегација за преговоре. И историчари пишу мемоарске текстове, коначно 2011. сам објавио књигу сећања на то време (Студентска фронда).

  1. Текст који критикујете треба прочитати са разумевањем, а догађаје који су спомеути ваља ставити у контекст.

  Године 1996. студенти Београског универзитета су у натополивичној већини подржали протест. Апсолутна већина међу студентима је доказана и на првим изборима за Студентски парламент на универзитету одржаним после завршетка протеста, крајем марта 1997. године. Тада је у народу, нарочито у нашим градовима, постојала та већина која није првенствено била привржена некој од странака већ одтаџбини и променама. Уосталом опозиција која је 1997. изашла на изборе добила је више од половине гласова изашлих (СРС и СПО су на антирежимским платформама заједно добили 51% посланика у Народној скупштини С РС).

  Да – студенти сучељени са полицијом у Коларчевој улици су извјевали бескрвну победу која из много разлога може, без превеликог песничког заноса, да буде упоређена са Термопилима и то је јасно и неоспориво.

  Да – међу незадовољнима у Србији било је оних који су били против комунизма, и оних који су били против рата, и оних који су били огорчени режимском издајом Српске Крајине, и оних који су хтели социјализам али не онакав какав је стварао Милошевић. Први су веровали да је окупација у Србији започела 1941. године.

  Године 1996. Милошевић се није представљао као борац за национална права. Напротив, он је у то време био „фактор мира и стабилности“. Пријатељ САД и ЕУ који су му и помогли да се одржи и пролећа 1997, када је држава била пред бакротом, омогућивши продају дела Телефоније, што је пак био кључни допринос његовој изборној победи 1997. године (поред 400 000 Албанца који су наводно гласали за коалицију око СПС-а). Зато г. Николић суштински одступа од теме када пише о мешању сила, осиромашеном уранијуму…

  Ако већ спомиње биографију Слободана Милошевића потеклу из пера професора Слободана Антонића, треба да се досети и књиге на основама које је настала, реч је о Антонићевој синтези Заробљена земља, Србија у време владе Слободана Милошевића из 2002. године. У обе, иначе различите књиге, догађаји у вези са СП 1996/1997 описани су на истоветан начин. Био сам један од (и књизи цитираних) ауторових извора. Али, можда г. Николић и овде меша протест из 1996. и организацију „Отпор“ насталу две године касније. Цитирати Павловићеве разговоре са Добрицом Ћосићем још је мање умесно. Ћосић је 1997. рекао да не разуме омладину. И то није чудо, пошто нисмо имали пропагандна средства (омогућена новцем) која нису недостајала Милошевићу 1990. и „Отпору“ 2000., а за која се показало да су јако важна да би неку активност подржао први српски пензионер тога времена. Разочарао се у „Отпор“, али зар се није разочарао у све што је у животу политички радио? Можда је између осталог и због тога био тако велики писац.

  Г. Николић као аргумент у прилог својих тврдњи износи и успомене Вука Драшковића, а посебно његову тврдњу о сарадњи Зорана Ђинђића са Милошевићем у време демонстрација 1997. године. Чудно је како г. Николић ни не помишља да Драшковићев мемоарски запис подвргне макар и површној критици. За разику од мене који поседујем архиву Главног одбора Студентског протеста 1996/1997 и солидну збирку новина из тог раздобља, Драшковић се хвали да је мемоарски запис написао искључиво на основу сећања. Узгред, Драшковић та своја сећања на ово раздобље није објавио недавно (у Недељнику) већ пре девет година у књизи Мета. Он тврди да је Ђинђић преговарао са Милошевићем 1997. године, договорио да га не подржи на председничким изборима и подели коалицију Заједно. Чудно, пошто је Драшковићева странка касније изашла на непоштене и нерегуларне изборе (рецимо у селу Јуник, месту у коме је 1998 почео устанак ОВК на изборима 1997 за Милошевићевог кума Милана Милутиновића наводно је гласало 90% бирача !?), заједно са СПС-ом је владала три године у Београду, одузела мандате ДС у Савезној скупштини и, коначно, ушла је у савезну владу. Ђинђић и Весна Пешић су можда издали Драшковића (ако је Вук Драшковић установа коју је могуће издати – што он вероватно мисли да јесте) али је зато Вук Драшковић заиста напустио и изневерио српску опозицију. Само, какве везе ово питање има са Студентским протестом 1996/1997 који је био одвојен од грађанских демонстрација? Део студентских вођа подржавао је СПО.

  У Србији, коју су деведесетих година 20. века по много чему својим карактерима формирали и моделирали Милошевић и Драшковић, данас је заиста бесмислена Драшковићева стална жеља да себе опише као Мојсија који је изневерен 1997. године. Колико су депласиране ове његове историјске придике говори и бизаран случај. Драшковић је био у коалицији са Милошевићевом партијом до 2000. године, ДОС на челу са Коштуницом и Ђинђићем је Милошевићев режим, али и много тога насталог после 1945. године, како-тако срушио. Данас је Драшковићев СПО у Србији и Београду у коалицији са трансформисаним СРС (СНС) и СПС-ом. Та коалиција је одлучила да Драшковићевом „издајнику“ Ђинђићу, човеку чију политику и дан данас гласно критикују и делимично спроводе ови новопечени евро фанатици, буде подигнут споменик на Платоу испред Филозофског факултета у Београду ?!

  На послетку, поред две означене реченице, умесно би било додати трећу. За мене је у тексту г. Николића кључан његов позив уредништву Политике да дâ простора и другим људима који имају жељу и могућност да (пре)оцењују недавне догађаје, па и онима – попут њега… Ево ја молим да г. Николићу, старијем колеги, дају довољно или макар и мало простора, јер ако су кључне (преостале и ваљане) препоруке његово разочарање и жеља да буде објављен, онда он свакако заслужује драгоцену новинску квадратуру.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар