Чедомир Антић: Промене у Српској

понедељак, јул 30th, 2018 у 5:35PM

Десети годишњи извештај Напредног клуба о политичким правима српског народа у региону биће представљен у суботу 4. августа. Током десет година сведоци смо опадањa политичких права народа у српским земљама изван граница отаџбине. Делом реч је о процесу који је европски – националне мањине постепено нестају, асимилација иде испред глобализације. Ипак, заштита мањина једно је од великих достигнућа модерне демократије.

Србија је чак и за време санкција и бомбардовања очувала мултиетничност и права мањина која нису заостајала за суседима који нису били у рату. Статус који су под Милошевићем имали Албанци на Косову и Метохији, Срби су у савременој Хрватској могли само да сањају. Ни данас, када су лишени руралног крајишког залеђа, систематски расељени и пали на четвртину предратног броја, Срби у Хрватској немају она права нити су интегрисани као, рецимо, Мађари у Србији и АП Војводини. Политичари из Сарајева учинили су много да Бошњаци постану конститутивни у Републици Српској. Тако су, реципрочно, и Срби добили иста права у Федерацији БиХ. Само на папиру, пошто Бошњаци у Србији уживају вишеструко већа права од њих.

Србија је 2005. у једном споразуму демократских странака донела законе који мањинама дају широка права. Влади је то тада било потребно због лошег положаја код ЕУ и САД, видела је то као један од аргумената у борби за Косово, али постојала је и нада да ће слична решења бити примењена и у суседним и околним државама на корист српског народа. То се, са изузетком Мађарске и Румуније, није догодило. Србија је међутим нешто спорије, мукотрпније и неодлучније радила на институционалној заштити народа у српским земљама и расејању. Власти су настојале да се не замере САД и ЕУ, неке странке су програмски презреле српски народ, већина није волела да се заплиће у мреже установа, програма и обавеза буџетских давања. Згодније им је било да дају пред изборе из резерви, разних диспозиционих или председничких фондова. Наравно давали су пријатељима и савезницима који траже помоћ да би подржали. Што је од установа и настало било је развлашћено. Када је на власт дошла странка са стабилном већином, у чији патриотизам не треба посебно уверавати грађане, установе су полако нестале.

Српски народ који живи у региону има једну посебну специфичност. Црна Гора и БиХ, две суседне државе једине у европи немају етничку већину. Срби су у обе до комунизма представљали већину. У Црној Гори су Срби данас потпуно обесправљени, а у БиХ су равноправност и аутономију морали да изборе у великом и тешком рату. Статус Републике Српске и српског народа у БиХ био је после завршетка грађанског рата 1995. под великим притиском. У условима санкција, бомбардовања, сиромаштва и корупције одузет је велики број надлежности ентитета. До промене је дошло не само једнодушом вољом народа Српске већ захваљујући догађајима који су после 2000. довели до јачања Руске Федерације али и Србије. У Српској је дванаест година на власти коалиција око СНСД-а и енергичног Милорада Додика. Опозиција је уједињена, а избори су неизвесни. Пре четири године распао се национални консензус, највеће странке опозиције ушле су у власт заједничких установа БиХ. Од тада је страначки сукоб превазишао све друге обзире и вредности. Није наше да се из Србије опредељујемо. Желео бих да се у свим српским земљама владе често смењују, али да основне вредности националне и државне политике буду ствар разговора, споразума и консензуса.

У Бањалуци су у току протести због околности које су пратиле смрт младића по имену Давид Драгичевић. Протести су масовни. Окупљени су незадовољни не само радом групе полицајаца, већ је предмет критике сâм врх Републике Српске. Иако је власт прихватила нову аутопсију и улазак других лица у процес истраге, захтеви су све радикалнији, све више политички. Чујемо да ентитетске полиције не ваљају. Муслимански шовиниста и вођа СДП-БиХ приликом посете оцу убијеног изјавио је како „треба укинути полицију ако је народ против ње“. Обојена револуција са вегетом „братства-јединства“ подразумева сличан протест и у Федерацији БиХ због сличног убиства, само је гнев овога пута усмерен, каква небитна случајност, на одлазећу власт СДА и Бакира Изетбеговића који и није кандидат.

Промене власти у окружењу непријатељски настројених великих сила увек имају цену. Ми то знамо од времена уставобранитеља до ДОС-а. Српска мора бити демократска али треба и да опстане. Зато је време да Србија и њене установе посредују и помогну. Обојене револуције још увек нису укидале државе. Српска не треба да буде прва коју ће укинути противно вољи 92% њеног становништва.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар