Чедомир Антић: Протестима до победе

понедељак, 7 јануара, 2019 у 12:08PM


Демократска опозиција однела је током претходног месеца прву велику победу после 2012. године. По први пут после 2003. њене присталицце су освојиле улице. Оне се за сада налазе у Београду, али пут до сваког сокака у Србији води преко „Медијске руте“ старих и славних шетњи српске опозиције. У Србији од окупљања опозиционара на Платоу, пре око месец дана, више није срамота рећи да режим не ваља и да је савез малих и на све начине сузбијаних демократских и реформских странака истинска алтернатива и будућа владајућа већина.

Опозиција је постигла да напад на једног, иначе прилично маргиналног, контроверзног и идеолошки бизарног левичара који воли скупа одела, постане напад на Србију и њену слободу. Режим је могао да тврди да убиство Оливера Ивановића, покушај убиства Борка Стефановића и паљење куће Милана Јовановића нема везе са њим. Међутим, исход истраге, суђења и понашање према десетинама хиљада правдољубивих незадовољника који сваке суботе опседну центар Београда, доказује кривицу врха Вучићеве политичке хоботнице и што је још важније, не оставља сумњу да је већина Београђана свесна да је управо он одговоран зато што су током протеклих шест година у Србији подривене слобода и демократија.

Страх и нервозу коју показују Вучић и његова камарила нисмо видели код властодржаца у Србији од времена краља Милана до данас. Ако је на улицама престонице свега пар хиљада издајника и опозиционих фанатика, међу којима само Вучићева доброта препознаје и некакав средњи слој (чије чудновате идеалистичке захтеве овај политички Прометеј из Чипуљића Горњих у својој филантропској занесености раније није приметио), зашто онда тај седмични протест заслужује опоре речи председника, премијерке, министра унутрашњих послова? Чему хистерична медијска гостовања и министарска пребројавања људи на фотографијама? Да ли полиција има директора да би попут дифенбахије стајао иза министра који се бави странчарењем уместо прогоном криминала? Чему мобилизација дикенсовских негативаца из Инфомера, са Пинка, Студија Б…?

Одговор је јасан. Упркос свему. Рушењу српске демократије и успостави одвратног режима компетитивног ауторитаризма. Унаточ партијској држави, невиђеној од времена Јосипа Броза. Наплаћеној издаји Косова и српског народа изван Србије (осим брата Милета). Савезу са мрачњацима какав је Мило Ђукановић. Подршци великих сила, међу којима има непријатеља Србије. Успостави криминалне каморе и савеза са богаташима. Подилажењу популистичким тежњама најсиромашнијег и најмање образованог дела српског друштва. Без обзира на све – Србија је устала. Као и деведесетих, показала се прво у Београду.

Све процене говоре да на Београдске улице, по лошем времену и без подршке (саобраћајне, материјалне или прехрамбене) изађе упросеку више од 50.000 незадовољника. У урбаном делу Београда живи око 1,1 милион становника. Од њих право гласа има око 900.000. На изборе излази у просеку око пола милиона. Међу тих 900.000 бирача, ако их уопште има толико много, према теоријама њих 12% има изграђени политички став и трајну опредељеност. Дакле, реч је о око 110.000 грађана. По логици ствари већину те политичке „соли“ модерног друштва требало би да чине присталице власти. Посебно после изборних успеха из 2017. и 2018. године. Али, поглед на колону дугачку два километра која испуни улице, говори да незадовољници међу овима имају апсолутну већину. Истраживања из деведесетих показивала су да око 70% учесника у оваквим демонстрацијама има високо образовање. Дакле, ако рачунамо и колегинице и колеге министра познатог као Неша Слина, у Београду има око 15% високообразованих. Овај број међу бирачима опет износи око 135.000. И поново велики део њих протествује сваке суботе.

Све то су лоши знаци за тирански режим. Милошевић их је погрешно читао 1991. и 1996. године. Погрешно их данас чита и Вучић. Реагују различито – Милошевић је био пасиван, а РТС-диносаурусу је оставио да ружи и клевеће опозицију. Вучић је пак хиперактиван, напада из свих оружја и, такође, греши. Заслужан за масовност демонстрација је он сâм. Стратегија која је годинама била успешна – од опозиције је правила кашу а од Срба магарце – има своје лимите. До одређене границе она ради против тиранинових жртава, од ње ради против њега. Или, како је то формулисао познати српски политички филозоф Велимир Вељо Илић: „Соли, соли ал’ га не пресоли.“

Сада је дошао тренутак за деловање опозиције. У реду је што демонстрације не предводе вође Савеза са Србију. Демократија и слобода коју је Вучић порушио газећи законе, затварајући медије, лажући и вршећи притисак на опозицију (посебно у мањим местима) ствар су нације а не групе странака. Ипак, време је да буду истакнути политички захтеви.

Власт ће вероватно расписати изборе. То је неће спасити, али грешке опозиције могу да одложе пад режима. Време је да се отворено каже да поред спровођења закона – разрешавања политичких убистава, напада и паљевина, Србија заслужује поштене изборе. Са отвореним медијима, коначним сврставањем Пинка и сличних таммо где им је место (међу порнографске и сличне садржаје), истим условима за све и великом мисијом ОЕБС-а која контролише изборни процес.

Време је и за нове идеје у протесту. Мирни отпор је еволуирао од 1997. и 2000. године. Ипак, док се глумци, продуценти и филозофкиње (који не спавају ноћима док не смисле да ли да скрену у Коларчеву или Македонску улицу) не распитају код стручних за то, подсетио бих их на моћ кокошијих јаја (посебно ако су покварена) на унапређивање установа у којима је режим појео све осим грађевина. Мућкови би могли да помогну и приватној, модерној а бесправно подигнутој згради, у којој су гусани и кокошке који деценијама дрече и врече заглупљући наш несрећи народ, још и најбоље што је тамо произведено.

Posted by
Categories: 2/5.000.000

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар