Чедомир Антић: Провинцијализација

уторак, 29 октобра, 2019 у 1:57PM

            Како смо стигли овде где смо? Јесмо ли пали зато што смо паду били склони? Да ли су криви само Американци и Руси, наравно и Немци ? Да ли је одговорност на појединцу: Карађорђевићу, Хитлеру, Брозу, Туђману, Милошевићу…? Не засмејавајте ме… Ђукановићу?!

            Теорија пораза сложенија је и тежа за разумевање од теорије победе. На крају неке безграничне филозофске равни, победа је увек и свагде плод милости Божије промисли. Пораз увек има једног кривца, набеђеног ако је савременик или изабраног из идеолошко-васпитних разлога, од стране поколења из далеке будућности. Поуку пораза може користити само онај ко пораз разуме и пронађе ме узроке – оне на које убудућности може некако сâм да утиче. Јесмо ли, дакле, били потучени или смо се са висине охолог сурвали у понор?

            Пишући о Ханибаловом походу Тит Ливије објашњава како ни после четири велике и славне победе, картагински олигарх није успео да зада одлучни пораз тврдокорној републици. Чак ни када је код Кане довео до највећег крвопролића у Антици, у коме је пао конзул и са њим цвет римских сенатора и витезова.  У својој генијалности Ханибал син Хамилкаров одлучио је да на Апенинском полуострву створи једну „антиримску“ државу, савез са седиштем у Капуи и тако „удави“ Рим. Непобедиви војсковођа, који се само плашио да не падне као жртва атентата, због чега се непрекидно преоблачио и маскирао чак и у своме табору, није довољно познавао људске слабости сопствених војника. Победници без коначног тријумфа у Капуи су се распустили и опустили, одали су се пићу и разврату. Војска му је тако пропала у изобиљу, па је царски историчар два века касније писао: „Капуа постаде Ханибалова Кана.“

             Питали су 1905, после победе над Русима, јапанског адмирала грофа Тоџоа, шта ваља чинити у будућности. „Поправићемо униформу и затегнути шлем на глави.“ – кажу да је рекао. Ми Срби нисмо такви. Када су се Срби ујединили и настала велика југословенска држава, највећа национална странка Народна радикална, расправљала је о томе да ли да се самораспусти. Било је оних који су веровали да је странка остварила свој циљ када је постигла национално уједињење и општинску самоуправу. Наше елите су се окренуле надгорњавању са Хрватима, погледе се управиле ка неуједињеном југословенству у Корушкој и Истри, мало су их занимале српске земље на југу, нису бринули о незадовољствима у Црној Гори и љутњама Војводини. Престали су да помажу српска удружења у Хрватској и Босни, заборавили на Србе католике и муслимане. Српско племе оставили су цркви, историјски неспремној за велики задатак. Посветили су се југосовенској нацији – мртворођенчету које су подизали, школовали и спремали за свадбу. Током шездесет година српска држава је у иностранство послала око 1.600 стипендиста. Сиромашна и неписмена земља створила је елиту која ју је довела до величине. Били су то млади, образовани, скромни сеоски синови и кћери који су били опрезни и одани. Победа у светском рату није само коштала живота једног милиона најбољих и најхрабријих, она је Србину одузела самобитност, а српским елитама скромност и памет. Сви професори Београдског универзитета школовани су 1914. у иностранству, до 1941. тај број је преполовљен. Касније је сведен на маргину. Када смо 2005. ову праксу увели поново, наравно у обиму 20 пута мањем него 1913, министар финансија који је то покренуо није разумео концепт. Он је јадник мислио да је то ревијално питање. Да шаље из социјалних разлога и да се похвали. Није било плана и циља.  Природно, он је био свезнајући вечити магистар. Кад је почела криза, нашим стипендистима је прво преполовио давања осудувши их на гладовање, а после их је и укинуо.

            Када је постао премијер владе у изгнанству, Слободан Јовановић се питао како је могуће да више нема људи стручних за многа места и дужности, а 1914. их је било и по неколико за сваку. Одговор је јасан. Ми смо се у Југославији и социјализму провинцијализовали и поделили, уместо да се модернизујемо и ујединимо. Ни сада није касно да то променимо. Непријатељи ће бити они који држе установе, а не желе ништа да мењају и унапређују (макар док не оду у пензију). Власт каже како је то скупо, а сваке године, према извештајима о корупцији, украду десетак пута више од потребног новца. Ако Београд остане једина српска метропола а наставимо са провинцијализацијом наших интелектуалаца, науке и просвете, нећемо далеко доћи. И изван престоница и државних граница, ако неко мисли да „Данима Србије“ и „Српским кућама“ одржава српски народ – који нема својих школских, медијских, научних установа и чији најшколованији синови и кћери имају избор да се асимилују у нове франковачке идентитете или се иселе – он се врло вара.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар