Чедомир Антић: Први месеци

среда, 23 септембра, 2020 у 6:19PM

Демократска опозиција Србије имала је октобра 2000. пред собом практично немогућ задатак. У разореној држави, помогнути од оних који су за стварање етнички чисте албанске државе на Косову бомбардовали нашу земљу, која је имала око 200 милиона долара девизних резерви и којом су владали криминални гангови – требало је да спроведу промене. Да са педесетак хиљада чланова из 18 странака (од којих је шест било у режимским рукама), демонтирају власт која је постојала више од пола века. Требало је да донесу промене, које би одавно биле спроведене да су популарне, а да притом не пропадну на следећим изборима. ДОС је био подељен. Највећа грешка нових власти, међутим није било ни оклевање, ни политичка разнородност, ни компромиси које је правио. Оклевање је било природно, грешке неизбежне, а трули споразуми нужни. Грешка је била ограничена на однос према обећањима.

„Уговор са народом“, који су вође ДОС-а свечано потписале уочи избора, садржао је десет тачака од којих нити једна није говорила о инвестицијама од 100 милијарди долара у Србију, нето платама у висини од 1.000 долара или чланству у ЕУ већ 2005. године. Нико није очекивао повратак српске војске и полиције на Косово и Метохију, нико се није надао аутономији за Крајину. Све што су обећали, а сами су тај уговор смислили, односило се на отварање земље, нормализацију односа у друштву, укидање штетних закона, отварање досијеа политичке полиције, ревизију државних буџета, припрему за доношење устава, системску одбрану Косова и Метохије, демократско преуређење савезне државе. Спровели су само оно што је зависило од САД и ЕУ. Све што су могли да постигну сами, за само неколико дана, урадили су половично или никако. Оно што је захтевало дуготрајнији рад препустили су следећој влади. Обећани, временски ограничени мандат, двоструко су прекорачили!

Власт је опчинила и залудела вође ДОС-а попут медузиног погледа. Уместо да расклапају систем зла они су му дозволили да изврши персоналну транзицију. У жељи да остану заувек на власти они су помислили да су заслужили владу зато што су неки од њих били симпатичнији од Слободана Милошевића. Безмало сви они, помислили су да ће њихова међусобна свађа одредити власт у Србији током наредних педесет година. Дивили су се Јосипу Копиничу и Јову Капичићу, људима чији су режим у последњој метастази некако оборили. Читали су романе кнеза Владимира Волкова о злочиначком КГБ-у из педесетих година 20. века и непогрешиво се идентификовали са негативцима. Да су испунили она своја једноставна обећања – а за то им је требало месец дана неинтензивног рада – те да се свако од те осамнаесторице политичких патуљака активно посветио неком конкретном, изводљивом циљу (уместо стихијског заклињања и подилажења Европској унији или пасивног фокусирања на Косово и Метохију) – свима би било боље, а историја постала другачија. Зато им је први реформски закон био „Закон о државним празницима“, зато су прво приватизовали а онда денационализовали, прво одређивали статус АП Војводине а онда писали устав, зато су пореске законе реформисали тек после пет година, зато су постављали реформске судије уместо да рефрмишу судове, зато су мењали просвету по својој уместо народној мери, зато су уместо да разбију монополе и картеле покушали да успоставе сопствене. И зато је све прошло онако како је прошло. Идеја коју смо им приписивали је опстала, они су пропали. Задржали су украдено пружајући и следећим владама могућност да победе на програму борбе против корупције.

Поука ДОС-а је да политика није посао, нити шпекулација ни лоповлук. Политика је мисија, политика је страст, а све раније споменуто долази често, али не и увек, са њима. Српски народ у Црној Гори је у предности, управо због низа неправди и несрећа које је преживљавао последњих седамдесет и пет година. Баш као и Хрвати у бившој Југославији ми смо фактор без кога се не може. Обесправљивали су нас само захваљујући нашем недјединству. Српски народ подржава будућу прву реформску и демократску владу независне Црне Горе. Уосталом, коалиција за коју су Срби гласали даће две трећине министара будућег кабинета. Ако српски народ већ не жели да створи своју државу и отцепи се од оних чији га је режим деценијама обесправљивао, он свакако неће да учествује ни у туђим ратовима ни у пројектима који у одавно пропали. Ми тражимо наша уставна права: равноправност језика, писма, пропорционалну заступљеност у свим установама, конститутивност и укидање дискриминторских закона о слободи вероиспосвести и држављанству. Наш програм нема везе са било којом владом, реч је о неотуђивим правима.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар