Чедомир Антић: Пустите ме у Црну Гору!

понедељак, 26 новембра, 2018 у 6:50PM

Ово постоји само у лошијим каубојским филмовима. Човека прво обесе, а онда му за сутрадан закажу суђење.

Тако су ми подгоричке дахије прво забраниле улазак у Црну Гору, а тек су ме потом тужиле због наводног угрожавања независности њихове државе и тобожњег ширења расне и верске мржње.

Зашто кажем да су ме тужили Мило Ђукановић и Душко Марковић? Зашто тврдим да је тзв. Црногорски покрет њихова креатура и корисно-идиотски пројекат? Ствари су, верујем, белодане: од када највећи медији једне независне државе, чланице НАТО и кандидаткиње за место у Европској унији, на тако важном месту преносе одлуку једног мало познатог удружења грађана да тужи суду приватна лица из друге државе? Ево, ја сам јавности познатији од свих чланова ЦП узетих заједно, а сигуран сам да би можда тек један или два безначајна медија пренела информацију да сам због нечега тужио Трампа, а камо ли неког хуманоидног блавура.

Дакле, све ово је део државног прогона. Режимлије су се обрукале када су донеле ону забрану за Бећковића, Мировића, Раковића и моју маленкост. Нису, крупне кукавице, смели ни да издају неко решење у вези са тим. Таман је о тој срамоти престало да се прича, уследила је ова тужба. То је суд који је дозволио да шеснаестогодишњи син Андрије Мандића буде месец дана у притвору за одрасле (!!!), а да двадесетогодишња Сара робија у Спужу зато што је наводно напала ДПС-судиницу због саобраћајне казне (!!!). Назови суд који не зна за Шарића, а у вези са Котором познаје само ситуацију у средњем веку. Када исти буде досудио да смо (ми који смо ипак говорили на прославама уједињења – и то зато што дон Мило још не зна кога да подмити или притегне како би зауздао зли и покварени инернет) криви за расну и верску мржњу и да треба да се стидимо као да смо вође неонациста и секте Аун Шинрикјо, комична и оперетска забрана ће добити оправдање. Можда ће уследити и интерполова потерница.

Какав мокри сан дјетета Мила. Човека који уместо зрелости и искуства са сваком деценијом власти губи на интелигенцији и полако се спрема да уместо да оде у пензију упише дечији вртић. Проблем је само мали број другара. Где су генерације Норијеге, оба Дебаијеа, Чаушескуа, а да не спомињем (како не би испало да претим), његове претходнице у америчком харему – Садама Хусеина и Гадафија? Нема их нигде. Зато Ђукановићеве детињарије морамо да трпимо током целог дана, нико да одмени црногорску и српску јавност, па да мало уложи времена и стрпљења у ту хиперактивну и недозрелу персону. Трамп и Клинтон су нешто као радили, али су узели улогу оних досадних доконих тетака које се појаве, лупе нешто или некога – ако је среће па дају неки евро – и онда оду. Клинтон је приликом посете Црној Гори мислио и изјавио да је у Македонији, а Трамп је добро испрашио премијера Марковића. Мислим да је ту проблем у приступу. Чак и нередовно васпитање, лоше и немодерно уз физичко кажњавање, захтева конзистентност и доследност. Код вашингтонских тетака тога нема. Када га је уважени Доналд Џ. Трамп физички узнемиравао, Душко Марковић се по првом импулсу окренуо да се бије, али кад је видео ко се на њега намерио сервилно се осмехнуо и неко се време мислио да ли да понуди и друго раме. То се јасно видело. И уместо да из милоидног Црногорског покрета туже Трампа, јер је насрнуо на премијера како не би нико из Србије, они туже мене. И још ме туже у одсуству. Какав недостатак доброг укуса.

Питам се: да ли Мило Ђукановић, његов режим и оно пар присталица који нису на његовој месечној плати, заиста мисле да су ме уплашили? Да ли стварно верују да је мени непријатно, да сам у страху од међународног скандала, некакве листе која ће ми забранити да негде путујем или од затвора у Спужу? Мени би било непријатно да сам на месту Мила Ђукановића. У јавности нисам био познат као његов велики критичар, али ево од како се уплашио мог доласка у Црну Гору нема дана да ме неко у Србији не пита да ли се плашим за живот. Каква репутација „шампиона европских интеграција“! Увек одговорим да је смрт део живота и да верујем да се она тиче одлукег Свевишњег а не за хира неке диктаторске барабе. Што се страха тиче, чим Ђукановићев суд позове одмах ћу купити авионску карту. Ако ме не пусте да уђем у Црну Гору седећу на аеродрому док режим не отпутује у пакао. Једва чекам да се појавим пред судом. Бар би црногорски режим, једино преживело, наказно али витално праунуче европског комунизма, требало да зна шта за одлучне и храбре значи судска позорница. Ја сам слуга свог народа и замислите шта ћу тамо да урадим – када су стокуће, скитнице и себични типови какви су били Броз или Димитров успели да направе каријеру у сукобу много озбиљнијих режима од Ђукановићевог. Спреман сам и расположен да на суду разнесем оптужницу. Разобличићу и нагрдити већ ионако накарадни режим. У прашину ћу бацити Ђукановића, Марковића и њихове креатуре из тзв. Црногорског покрета.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар