Чедомир Антић: Република Икс

понедељак, 1 октобра, 2018 у 3:25PM

Јуче је у Македонији одржан референдум. Грађани су гласали да ли су за то да држава уђе у Европску унију и НАТО. Други део питања, који је уствари и кључан, подразумевао је да поред ове – више пута исказане – воље, народ прихвати Споразум који су 12. јуна 2018. договорили премијери Македоније и Грчке, Зоран Заев и Алексис Ципрас.

У овом дипломатском документу замршеног језика стоји да држава Македонија, каква је успостављена после 1945. године, а замишљана током још неколико деценија, суштински престаје да постоји. Име државе и све што се на њу и њену нацију односи, осим назива језика, биће промењени. Чак и Макдеонски језик, има да буде дефинисан, као да то свакоме ионако није јасно, као део јужнословенских језика. Темељна промена идентитета једне нације, која постоји већ више од седамдесет година, овим документом, који су прихватили и македонско Собрање и Уставни суд, запечаћена је за македонску страну. Друге стране, уколико су моћне и безобзирне, као рецимо Грчка, моћи ће и саме да од државе македонских Словена узму шта је било њихово. Притом, аутори документа, који су, да подсетимо посредством ЕУ и НАТО диктирали грчки радикални левичари (тешко је и замислити шта би било да су диктат преузели политичари из странака центра или једнако радикални десничари), забранили су Македонцима да користе своје називе за топониме у Северној Грчкој. За Македонце неће више бити „Солуна“. Поносити Срби, Бугари, па и остали који су им крали језике, зваће овај град онако како га зову од времена када га је почетком 7. века Св. Димитрије спасао од словенске опсаде. Македонци ће га званично звати Тесалоника. Тако је, у недавном обраћању грађанима, већ говорио премијер Заев.

Нисам никада био заступник младих национализама. Мора да је процес формирања нација био смешан и у 19. веку. У 20. и 21. веку, на примеру македонског, албанског, албано-косовског, црногорског, бошњачког и (за сада мртворођеног) војвођанског, осведочили смо се да реч је о трагичној комедији апсурда и блама. Ипак, свака нација има право на постојање. Мирно, демократско, на земљама у којима чини већину. Прошлост не можемо вратити. Ове земље нити су бугарске нити српске, баш као што Солун не може бити престоница словенске Македоније. Ипак, оно што силни из Вашингтона, Брисела и Берлина раде Македонцима није само неправедно, већ је у својој суштини недемократски и противно свим идеалима за које се наводно залажу. Малој Македонији не дозвољавају да баштини назив древне грчке земље? Зашто албанским дошљацима на Косову дозвољавају да користе назив најсветијег српског топонима? Зашто скрнаве наше називе: Пећ, Дечани, Исток, Гњилане, Призрен, Ораховац, Приштина, Подујево, Каменица, Србица… Са којим су правом измислили Феризај (Урошевац) и Аљбаник (како албански фашисти однедавно називају чисто српску општину Лепосавић)? Да ли су својим највећим савезницима у региону, а то су без сумње грађани Албаније, замерили што су одлуком марионетског краља Мехмеда Зогуа променили хиљаду (1.000) српских топонима северно од реке Шкумбе?! Шта да кажемо о Бошњацима који српске краљеве што су имали двоглавог орла Немањића на својим печатима, узимали краљевско име „Стефан“ и славили Св. Григорија Низијског називају утемељитељима њихове несрпске републике. Шта рећи о “црногорству“ и затирању свега што је српско у овој држави?

Ситничави грчки шовинизам, појачан крајем мита о европсокој дембелији где се може лепо живети о туђем трошку , доживљава највећи тријумф над Македонијом. Тај тријумф је за цену имао демократију у овој земљи. Албанци су прво захтевали консензуалност. Дакле, за разлику од Срба у Црној Гори, који чине 1/3 становништва а потпуно су дискриминисани, албанска ¼ Македоније је 2001. оружаном побуном наметнула да се држава без њих не може водити. Потом су 2008. године, уз помоћ ЕУ издиктирали и чудан принцип да само најјача странка међу Албанцима може ући у владу Македоније. Пре годину дана они су одредили владу Македоније. Иначе посвађани вођи албанских странака одлучили су да подрже коалицију око социјалдемократског кандидата Зорана Заева, која је била друга по снази међу македонским странкама. Тако су наметнули „Тиранску платформу“, према којој ће се Албански језик морати да буде званичан и учиће га деца у свим школама у Македонији – чак и тамо где нема Албанаца. Србе и Македонце осудили су за наводни геноцид над Албанцима који је верују извршен над њиховим прецима, због чега су данас ваљда они бројнији него за време „Крвавог султана“, Бајрама Цурија или Адолфа Хитлера . После тог понижења дошло је и актуелно. У наредним годинама Бугарска ће одузети Македонији језик и прошлост. Гоце Делчев поново ће, у складу са изворима, постати Бугарин. Северномакедноци ће то морати да формално и јавно признају. Али, зато никога у САД и ЕУ није брига што су Срби у Македонији поново обесправљени и што већ седамдесет година немају слободу вероисповести. Коначно ће променити име неканонска Македонска православна црква, али да ли ће Срби добити слободу вероисповести? Македонац, архиепископ Јован Шести, робијао је пет година у страшном македонском затвору Идризово, за Христа и веру. Сви су то у свету видели, Амнести интернашонал признао, али то брселске трутове мање боли него национална и верска осетљиивост неке средовечне атинске комуњаре, који је први у историји одбио да положи премијерску заклетву пред атинским архиепископом.

Референдум ће проћи. Пандурске методе организације под еурпејцем Заевим, зомбијевска оданост алабанских фосова великодржавном циљу њихових политичара и русофобна заслепљеност типова у Вашингону, који су били спремни да створе Ал Каиду Москви уз инат, гарант су његовог успеха.

Питам се, какве ће бити последице?

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар