Чедомир Антић: Решење за Косово 2019-2118.

понедељак, 25 фебруара, 2019 у 11:55AM

По трећи пут за годину дана страни медији јављају о договору између Великих сила, Србије и Албанаца о статусу отцепљене покрајине. Извесно је да је опширан чланак у Франкфуртер рундшау пробни балон. Пре неког времена наводно је договорена размена територија. Србији би припале области северно од Косовске Митровице, али без северног дела тог града. Албанцима би пак били дати Прешево, делови Бујановца, али не и стратешки ауто-пут. Касније је стигла вест о принципима, према којима је размена територија договорена по систему 1,3 км2 за 1 км2 у корист Србије.

Сада смо добили прецизне појединости „правно обавезујућег споразума“ који би требало да буде потписан у раздобљу од Видовдана до Петровдана. Према његовом слову Србија би могла да реинтегрише север покрајине, али не и Косовску Миторовицу која би била уједињена и стављена под заједничку управу Албанаца, Срба и странаца. Све то на раздобље не краће од 35, а не дуже од 99 година. Слично би било са Бујановцем. Прешево са делом ауто-пута припало би албанској косовској држави. Делови Медвеђе, такође.  У првим годинама пут би био под контролом НАТО-а. Са изузетком неколико села у Врању и Бујановцу, Албанци више не би имали националне мањине у Србији. Струја из акумулације Газиводе и руде из Трепче већински би припале Албанцима. Странци би добили удео у свему томе. Две државе би добиле једнократну новчану помоћ. Србији би западне силе помогле да изгради ауто-пут источније од нових граница независног Косова. Четири светиње добиле би различите стаусе: Пећка патријаршија и Високи Дечани екстериторијалност, Богородичина црква у Призрену и Грачаница посебан статус али на територији Косова. Заједница српских општина не би имала овашћења осим што би представљала српску мањину пред косовским властима.  Међусобно би се признали. У УН би ушли као нове чланице! Питање статуса Митровице и Бујановца, али и најважнијих привредних ресурса биле би поново предмет преговора у веку који је пред нама. Србија би била примљена у ЕУ до 2022, а Косово до 2030. године.  Две стране би из уџбеника избациле негативне („расистичке“) наводе. Србија, како јављају медији тражи да назив „Косово и Метохија“ остане службени назив нове државе, макар у њеној употреби.  

Косовски Албанци, оптерећени унутрашњим проблемима и доминантним шовинизмом који никада није ограничен изнутра или споља, свако решење које поразумева да негде попусте, великом већином сматрају неправедним. Нација која према свим истраживањима има најраспрострањенији расизам и највећу дистанцу према другим народима, учи да су границе албанских земаља на Сави и Дунаву. Употребљени као инструмент САД, Британије и Немачке они разумеју да њихови пријатељи јесу спремни да бомбардују Србе за етнички чисто Косово, али не и да, после двадесет година, дају Албанцима право да без виза путују у више држава него што су грађани Србије могли у време када су их санкционисале УН. Чињеница да ће ујединити све Албанце севера, неће задовољити људе међу којима је  најеманципованији Кадри Весељи који је недавно о рату говорио као о реалности два пута зазивајући свемогућег Алаха. Каква нам је будућност са суседом који велике и неутемељене аспирације претвара у фрустрације а њих може да иживљава само на Србима и Србији? Пошто су подељени и, како видимо, посвећени екстремизму, извесно је да ће Албанци са КиМ гледати да одложе склапање споразума, ако ништа друго, онда у нади да ће 2020. на место председника САД бити изабран Џозеф Бајден, Обамин потпредседник и човек који је (осим што је ратног ветерана у колицима позвао да устане и позрави окупљене) својевремено рекао да су Коштуница и Ђинђић настављачи Милошевићеве политике.  

Годинама сам заговорник историјског споразума Срба и Албанца и поделе Косова и Метохије. Ипак, два предуслова су за то изузетно важна. Тај споразум мора да буде руковођен и потврђен од парламента. Ако буде наметнут нашој скупштини, он неће бити легитиман ни легалан. Биће то кобан удар на српску демократију. Друго питање везано је за признање државе. Да не би постало јасно да се одступило од принципа неповредивости граница, Албанци са Косова треба да постану једини балкански народ без мањине у суседној држави. Такође, Србија треба да уђе у УН као нова држава. Ти људи су нам два пута уништили државу – СФР Југославију и Србију. Ово је врхунац лицемерја.

Без демократије нема живота модерне државе. Ако је историјском споразуму цена аутократија у Србији, нама он не треба. Поред неправедности решења, извесно је да ћемо у наредних стотину година још много пута расправљати о побуњеним дистриктима, срушеним црквама и отетом новцу из заједничких пројеката.

Да ли наша деца, унуци и прауници то заслужују?      

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар