уторак, 12 априла, 2022 у 11:37AM

Ruska Federacija se nalazi u ratu sa Globalnim Zapadom. To nije ništa novo. Alen Tejlor, poznati britanski istoričar, je pre šezdesetak godina prepoznao dva stoleća te borbe, koju je bez svake sumnje započeo Zapad. Zapad je većinom određivao i njenu dinamiku. Pre tri decenije, veliku ratnu krizu u Ukrajini predvideo je u knjizi Sukob civilizacija Semjuel Hantington. Nisu to bili „ruski agenti” ili nešto slično. Jednostavno, ova dva načnika bili su privrženi svojim studijama i naučnoj metodologiji. Za razliku od Frensisa Fukujame, koji je predviđao večitu dominaciju Zapada, njegove ideologije i načina života. Fukujama je bio ideolog sveta koji je nastao 1989. godine, ali je više od decenije kasnije delom napustio i donekle izmenio stavove. Ipak, sada se javio da predvidi poraz Rusije.

Globalni Zapad nije pobednik. Rat za njega nije iznuđen, niti spasonosan, rat van njegove teritorije samo i isključivo odlaže. Nakon pobede iz 1989. – koja je došla više spletom okolnosti nego stvarnim uspehom SAD i saveznika, a posebno ne kao potvrda religiozne postavke o savršenom političkom i privrednom sistemu – trebalo je reformisati društvo i privredu, prilagoditi ih novim uslovima i predvideti buduće izazove. SAD su uspele samo da nastave Hladni rat i da izazovu desetine ratova. Odatle ubrzani pad. SAD i saveznici danas padaju demografski, privredno i ideološki. One mogu još da se održe na mestu predvodnice Zapadnog sveta, ali ako nastave da vode sebičnu i neiskrenu politiku, uskoro neće više moći ni to. Kada su sankcionisali SFR Jugoslaviju protiv je glasao samo Zimbabve, svetski otpadnici zajedno nisu činili ni 200 miliona stanovnika. Danas je, protiv njihove milijarde, bar dve milijarde oponenata, a preostale četiri milijarde su neutralne samo zato što SAD nisu dovoljno slabe. Činjenica da nisu mogli da prevaziđu vekovne predrasude prema Rusiji i prihvate je, čak ni kada je bila najslabija, dakle 1993 ili 1998, jasno govori u prilog da je sukob unutar Zapadne civilizacije ustvari anahroni atavizam i da će joj na kraju krajeva i presuditi. Ja nisam tako uman kao Fukujama pa da znam ko će pobediti – SAD ili Ruska Federacija. Ipak, znam ono što je on zaboravio – hegemon i izazivač retko pobede u borbi za svetsku prevlast. Profitira uvek treća strana. Svi znamo koja je to država.

Eh da smo svi srećni kao kriminalci iz DPS-a… Da umemo da „prelomimo mozak” i „promenimo civilizaciju”. Da budemo krpe i neljudi.  Služiti jačima i poistovetiti se sa moćnima, možda deluje kao recept pobede, osim što tako učestvujemo u tuđim ratovima, prihvatamo tuđe mane o poraze. Konačno usvajamo i identitet drugoga. Jer šta će ratluku kičma?

Mislio sam i mislim da je rat za promenu svesti, civilizacije ili ne znam čega kad je reč o Ukrajini, ili bilo kome drugom, greška. Mada su Rusi sistematski napadani, iako imaju mnogo više prava da intervenišu radi spasa Rusa u Ukrajini ili u nacističkoj Estoniji, nego što je NATO imao prava da bombarduje Srbiju, Crnu Goru, Srpsku ili Krajinu, ja se protivim ratu protiv velike većine nekog naroda i ne verujem u promene svesti – silom ili novcem, bez razlike. Takođe, znam da je za moderan rat neophodno da bude kratak i mora imati izlaznu strategiju. Jasno mi je da bi Rusija bila agresor sve i da su njeni neprijatelji došli do Moskve. O tome nas najbolje uči 1991. i 1992.  – za koje smo bili proglašeni kolektivno krivim i sankcionisani – a na kraju nepravedni i korumpirani Haški tribunal, za stvarne i navodne zločine iz tog vremena, nije osudio niti jednog političara iz Srbije ili Crne Gore.

Srbija se našla u teškom položaju. Mi nismo birali prijateljstvo sa Ruskom Federacijom i NR Kinom. Sve smo dali i predali, naši političari su 2004. i 2009. bili spremni da se za napredak ka EU odreknu Republike Srpske, a 2003, 2009. i 2017. Pod uslovom najmanjih mogućih ustupaka i Kosova i Metohije. Zlovolja i slabost SAD i EU, njihov kultur-rasizam, korumpiranost i agresivnost, nemogućili su bilo kakav ustupak Srbiji. Ono što je Bugarskoj, Hrvatskoj i Rumuniji dato sa mnogo manje demokratskih i drugih standard, Srbiji je pod neuverljivim, licemernim, obrazloženjem osporeno. Naprotiv, SAD, Britanija i Nemačka su 1990, 1997, 2008. i 2012. otvoreno i ključno doprinele padu demorkatskih standarda u Srbiji.

Mi zato ne možemo, sve i da hoćemo, da budemo kao Hrvatska ili Bugarska, a bilo bi smešno da se ponašamo kao Crna Gora, jer mi nemamo alternativni identitet, niti koga da izdamo i napustimo. Samoizdaja je naravno, isto što i samoponištavanje.

Greške Ruske Federacije pored toga što su tužne do neoprostivosti, pokazuju da mi i nismo tako mnogo, nepotrebno i besmisleno grešili 1991. godine. Ako nije moguće naučiti na našem iskustvu, šta govoriti o nama kao prvoj žrtvi američke agresije? Događaji u Moskvi, ali i u Berlinu, Briselu i Vašingtonu,  pokazuju koliko je nedostatak demokratije  koban. I genije se pokvari kada ga decenijama kvari apsolutna vlast. A da li je demokratska država ona, koja na za većinu sumnjivim izborima na svoje čelo izabere mentalno nesposobnu osobu?

U istoriji smo često imali ovakve situacije – 1821.-1829., 1853., 1948.-1956. godine – i uvek, čak i u vreme komunizma, sačuvali smo samostalnost i dostojanstvo. Ponekad smo bili i neutralni. Iako naša vlast lavira, i u UN glasa u prilog osudama i ostrakovanju Ruske Federacije, nije kasno da se vratimo našim tradicijama. U Ustav treba da unesemo političku i vojnu neutralnost, a kao zonu interesa za pravdu i prava da definišemo zagranične zemlje u kojima obespravljen živi srpski narod. Takođe, u najviši zakonski akt treba uneti i oštro protivljenje svim sakcijama. Sankcije nikada nisu donele pobedu onome ko ih je uveo. Donosile su korist i vlast kriminalcima na svim stranama. Ako su sankcije legitimne, zašto se onda bilo ko buni rotiv nuklearnog ili hemijskog oružja.             Ovo treba da bude naš program. Sve drugo biće samo stvaranje jedne nove, velike Crne Gore – košmara dostojnog monstruma, kakav je Milo Đukanović, ili političkog ratluka, nalik Zdravku Krivokapiću.

Posted by Напредни клуб
Categories: Актуелно, Текстови и анализе