Čedomir Antić: Ruska krivica
среда, 11 маја, 2022 у 8:10AM
U Estoniji ruše spomenike. U Berlinu tuku decu koja govore ruski. U Italiji progone urednika koji je intervjuisao ruskog ministra inostranih poslova. U Poljskoj bagerom skrnave groblje na kome su sahranjeni i ruski vojnici. U Ukrajini ruše spomenik rusko-ukrajinskom prijateljstvu, a vajar – koji ga je svojevremeno napravio – prisustvuje i raduje se.
Moram da priznam da mi je neprijatno. Tako se osećam zato što sam se stideo kada sam kao osamnaestogodišnjak dobijao vesti o tome da su u Zvorniku i Banjaluci Srbi nešto slično učinili spomenicima muslimanske kulture. Taj stid sam naravno trebao da osećam – ali kao čovek, a ne kao Srbin. Ljudi se mrze i rat je eksplozija tog najnižeg čovekovog osećanja. Ono što, međutim razlikuje mržnju koju osećaju Muslimani prema Hrvatima, Srbi prema Muslimanima, Albanci prema Makedoncima, Ukrajinci prema Rusima ili Druzi prema Sunitima – od mržnje koju jedan Francuz, Englez ili Šveđanin oseća prema Rusima, jeste u racionalnoj utemeljenosti ovog u suštini nerazumnog osećanja. Jer svi prvonabrojani narodi su se u istoriji međusobno mrzeli i progonili, ali nije zabeleženo da je ruska vojska ušla u Torino, London ili Hamburg. Jednako kao što u minhenskom kvartu Švabing – gde je svoju vrtoglavu karijeru političara započeo Adolf Hitler -nikada nisu harali srpski paravojnici, što međutim nije smetalo potomcima njegovih SS-ovaca, da u znak indignacije prema srpskim zverima javno razbijaju tegle sa „srpskim“ ajvarom. Treba li da podsetim da su nam 1992. iz Štokholma za kaznu vratili sve naučne časopise sa Filozofskog fakuleteta u Beogradu? Kao što veliki antinacisti Nemaci i Hrvati danas ratuju sa Čajkovskim. Od svetski poznatih dirigenata traže izjave lojalnosti! Setimo se i kako je u Teksasu, samo neki dan posle napada od 11. septembra 2001., nikada otkriveni počinilac na ulici ubio čoveka koji je nosio turban. Kasnije je objavljeno da je u pitanju bio Indijac, nemusliman. Pitam se, da li je kultura savremenog Zapada, ustvari kultura mržnje?
Mržnja se gaji. Imamo primere stanovnika Konga. Belgijski kolonizatori su tamo ubili deset miliona ljudi. Groznom smrću umorili su Patrisa Lumumbu, prvog premijera nezavisnog Konga. Ljudima su sekli ruke ako ne donesu traženu količinu kaučuka. Kada su konačno ovoj zemlji morali da daju nezavisnost, ostavili su međuplemenski rat i 40 fakultetski obrazovanih domorodaca – otprilike dvoje 384.000 ! Ipak, to nije smetalo Kabili Mlađem, predsedniku Konga, da 2010. godine, na pedesetu godišnjicu državne nezavisnosti, ugosti suverena Belgije i kraljici pokloni dijamant koji vredi milione. Za to vreme je, pre četvrt veka, Belgijanac zadužen za reformu školstva u Bosni tražio da iz programa bude izbačen „genocidni“ Njegoš, ali i da bude naglašeno kako je belgijska misija u Kongu bila „civilizatorska“.
Nisam rusofil. Za mene su Rusi kao i svi rođaci, ljudi bliski bez racionalnog i utemeljenog razloga. Istorijski, Rusija je pomagala oslobođenje balkanskih naroda. Sovjetski Savez je podsticao i njihovo poroboljavanje. Ruska Federacija je podržala Srbiju i Srpsku posle 2006. godine, ali iz sasvim pragmatičnih razloga. Prethodno je, zanemarujući srpske ali i sopstvene interese, Moskva glasala za sankcije Srbiji, priznavala i pomagala Sloveniju i Hrvatsku, slala antisrpskog posrednika Černomirdina, vojno napustila Kosovo, omogućila i podstakla nezavisnost Crne Gore. Ono što, međutim, navodi na podršku Rusiji jesu očigledna laž i nepravda. I tamo, kao i ovde pre trideset godina, Zapad upravlja ratom, u njemu itekako učestvuje i duboko veruje da Rusi isključivo ubijaju civile, gube rat ali ne pripupštaju priliku da siluju sve što se kreće, a nenaoružani Ukrajinici ih ubijaju u desetinama hiljada. Kada bi se Meksiko držao ukrajinske politike, Sjedinje Države bi ga zasule nuklearnim bombama. Ne sećam se da je neko u Moskvi „delio“ Zapadnu Evripu i „rekolonizovao“ Ameriku – Medlen Olbrajt, Bžežinski, Mekejn i ostali to su javno planirali sa Rusijom. Rusi u Ukrajini nikada nisu uživali ona prava koja su u najgorim godinama, pod Miloševićem, imali kosovski Albanci. Ukrajinici svakako treba da pamte i osuđuju Hlodomor – ali to nije bio ruski zločin. Glad je izazvana i u ruskim žitorodnim krajevima, a oni je proglašavaju za vertikalu ruskog genocida. Ne možete od komunizma primiti sve ono što vam odgovora, a sve loše svaliti na narod koji je od istog stradao makar jednako kao vi. Mada, Hrvatima, Slovencima, Makedoncima, Muslimanima, Albancima i dukljašama je to naizgled uspelo.
Ruska Federacija je napala Ukrajinu. Ako smo i svesni da je taj rat spreman od devedesetih godina, da je Rusija napadnuta od 2014. godine, da je alternativa da narod Donjecka i Luganska prođe kao Krajišnici, kao što je jasno da Rusija ne ratuje samo sa Ukrajinom, već i sa NATO-om, niko se od Srba ne može mirne duše svrstati u ratu dva najveća slovenska naroda. Ipak, u Ukrajini vidimo isto ono zlo koje je u Sloveniji u miru izbacilo iz državljanstva 25.000 građana, a u Severnoj Makedoniji zabranilo crkvu i u zatvor poslalo arhiepiskopa Jovana Šestog, kao što vidimo i iste one koji u Crnoj Gori obespravljuju Srbe – lome sliku Kosovske devojke u Kliničkom centru, preimenuju spomenik Božidaru Vukoviću u Podgorici, hoće da sruše tablu u spomen oslobođenju Budve iz 1918. godine. Reč je o klici fašizma koji u nabrojanim slučajevima nije izazvan zločinima iz prošlosti. I znamo da bi Rusija bila kriva šta god da je uradila, baš kao i mi. Bili smo krivi i pod Đinđićem, on je takođe bio kriv, a onda smo okrivljeni da smo ga kolektivno, kao nacija, i ubili.
Pre četrdesetak godina, Vuk Drašković je objavio roman Nož. Glavni junak pokušava da spase svoju porodicu od klanja. Promenio je veru, opljačkali su ga, muslimanski ološ ga je jahao po ulici, lokalni župnik mu je silovao ženu… I on je sve to trpeo ipak se polako ali neumitno približavajući jami. Ipak, kada je neko od ustaša spomenuo kako će osvojiti Rusiju i učiniti isto to ruskom narodu, duboko u ovom slomljenom i poniženom čoveku probudili su se ponos i prkos. „Vi da osvojite Rusiju…?!“
„Vi da pobedite Rusiju, smrdo Milo, umazana Draginja, oriđinale Dritane, lešino Bajdene, fičfiriću Džonsone, dugin rahitičaru Makrone, intelektualna nakazo Berbok, klovne Dragi…!?“
Posted by Чедомир Антић
Categories: Актуелно, Вести, Текстови и анализе
Честитам аутору за врло одмерен антифашистички текст. Јуче сам посетио Ус5ашки логор Јасеновац и у Књизи посетилаца уписао: Да се нигде, никоме и никада не понове страхоте Јасеновачких великомученика 1941-1945. У Музеју јеврло мало експоната за мноштво ужасних злочина..
Мржњом дишу хране се лажима