четвртак, 10 новембра, 2016 у 4:57PM

  У време када је доношен Устав из 1990. године један професор Правног факултета у Београду разговарао је са колегом који је био један од његових писаца. Будући да је устав донесен на брзину, потајно, како би Милошевићев режим прикрио неуспех са „ванстраначком демократијом“ и избегао демонтажу режимских полуга моћи, није било ни дебате око устава. Једнопартијска супштина прихватила је успостављање Друге републике, вишестраначке и демократске, уз ретке захтеве за коренитим реформама. Овај професор правне историје затекао је свог колегу уставотворца питањем зашто није уведен горњи дом парламента. Изненађени се брецнуо: „Одакле ми племство?“

  И заиста, све замисли о успостављању горњег дома (сената) Народне скупштине, код нас су увек изазивале подозорење. Читали сте како професор Правног фаултета у Крагујевцу и данас верује да су у 19. веку аустроугарски агенти желели да напуне скупштину школованим и богатим што је наравно друго име за издајнике и експоненете Беча. Неповерење је пратило и непознавање теме. Радикалски трибун Рајко Тајсић, иначе ретко писмен и начитан човек власник билиотеке од стотинак књига, питао је осамдесетих годна 19. века без ироније шта то значи залагање за „горњи дом“ – да ли да ће сви у будућности имати куће на два спрата?

  Најуспешнији дводоми парламенти настајали су у дуготрајним сукобима аристократије и демократије. Еволуцијом, компромисом… Сенат је по правилу требало да зауставља и умерава младу демократију. Иако социјално и национално хомогена, Србија 19. века имала је потребу за горњим домом. Сенат је у нашој уставној пракси постојао свега две године у време државне независности (1901-1903) и једва деценију у југословенској монархији (1931-1941/6), али у ранијим раздобљима су „квалификовани посланици“ (према Уставу из 1888), те „именовани посланици“ (према Уставу из 1869, али и Скупштинском закону из 1858) уствари представљали горњи дом. У скупштини у којој су превладавали они који су веровали да војску, порезе и чиновнике треба укинути, а било је и оних који су од кнеза тражили кишу, потреба за горњим домом била је логчнија него у већини других демократија. У време Светоандрејске скупштине (1858) британски рефоматор Брајт тврдио је да „чак и демократски Срби“ познају потребу за горњим домом. Да је касније, у време када је парламентарне радикалске владе подржавало и 90% бирача, сенат ипак био потребан као некаква равнотежа, говори и теза историчара економије Мајкла Палареа. Он је тврдио да је политички тријумф села (радикала) довео до претераног пореског оптерећивања градова, кризе модернизације и поделе у народу. Последице су биле бројне: од каснијег успона комуниста, до аутохтоних корена савремене „Друге Србије“.

  Кратковека искуства са сенатом у српској монархији, показала су међутим да је народ бирао радикале сенаторе. Иако је већину чланова сената именовао монарх ови се нису показали као његово оруђе.

 Србија данас има скупштину слабог угледа. Посланици имају малу самосталност – тамо је страначка пешадија, кворумаши… Једно недавно истраживање показало је да страначка олигархија из јавних предузећа управља својим штићеницима у парламенту. Данас када је Милошевићев режим одавно срушен нема потребе за пропорционаним изборним системом. Промена начина избора посланика и увођење већинског изборног система свакако би допринела демократизацији, али не превише. Уместо страначких олигархија посланике би бирала сиромашна изборна једница и пронашла би их претежно у локалним моћницима или њиховим креатурама. Извршна власт би их по потреби купила.

  Аргумент у прилог увођења сената код нас представља потреба да на тај начин буде подстакнута даља демократизација (самосталност и аутохтоност законодавне власти) и да у политичком погледу тако буде превладана регионална неједнакост. Сенатори, њих рецимо тридесеторо, могли би бити бирани у великим изборним јединицама које не би имале везе са регионима. Делиберативна функција сената чинила би расправе у скупштини озбиљнијим и аргументованијим, могућност да закони буду враћени или да коначно пропадну у једној оваквој установи дала би подстицај нашем парламентаризму. Величина изборних јединица учинила би да странке не могу лако и било кога да наметну као посланика, баш као што у скупштину неће долазити локални кнежеви или пајаци.

  У време уставне реформе влада ће као један од аргумената износити уштеду. Умањиће број народних посланика у Народној скупштини, што је несумњиво добродошло. Народна скупштина са стотину посланика и Сенат са тридесеторо чланова и даље би чинили будући Дом скупштине значајно јефтинијим од садашњег.

Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе