Чедомир Антић: Сирија

понедељак, 18 септембра, 2017 у 4:15PM

Након што је успела да се одржи током првих година грађанског рата и стране агресије, Сиријска арапаска армија одана Башару Ел Асаду и владајућој Баас партији, успела је да поврати велике градове. Уз помоћ руске мисије, флоте и ваздушно-космичких снага, јединице војске, Републиканске гарде, Хезболаха и иранских трупа водила је један светски рат. Глобални рат сведен на земљу која је део колевке човечанства и требало је да у свету 21. века – човечанству способном да створи вештачку интелигенцију, досегне тајне биолошке бесмртности, проникне у технологије молекула – буде симбол плодне разноврсности и супериорне снаге људског рода. Није било тако и у том рату сукобили су се секуларност и религиозност, ауторитарност, догматизам, демократија, сектаријанство, империјализам и колаборација… Често у разним комбинацијама и на свим странама. Првобитни сукоб басистичког режима и опозиционих, делом демократских група, прерастао је у борбу режима са разним екстремним исламистичким групама, међу којима су најзад одсудну првагу однели огранци Ал-Каиде – Ал-Нусра фронт и Исламска држава. Ове две некада савезничке формације су до 2015. године успеле да заузму већину територије Сирије. У областима Исламске државе заведена је владавина терора, формално прикривена шеријетским правом. Десетине хиљада противника, разноверника и уопште другачијих брутално су поубијане. Жене су отимане, силоване. Деца касапљена. У јавним егзекуцијама људи су спаљивани, минирани, обезгављивани, у кавезима спуштани у воду да се удаве… На челу Исламске државе нашла се група верских фанатика који су мимо тога обичне патолошке масовне убице. Иако из почетка помагани од стране САД и Турске, вође Исламске државе заточене у сопственој мрачној и кошмарној визији раног средњовековља одлучиле су да поведу рат против свих и за свог живота успоставе светски калифат.

Рат је имао и националну компоненту, док су алавитски приморци стајали чврсто уз режим на чијем се челу налази њихов саплеменик, већински сунити сврстали су се у великом броју иза разних исламистичких и демократских војски, док су Курди на северу створили своје снаге и групу самосталних кантона.

Велике силе су се поделиле, исправа је све личило на распад СФР Југославије: читав Запад стао је на страну опозиције, тзв. Слободне сиријске армије. Режим, али и његови приврженици Алавити, шиити, хришћани, језиди… ускоро су у моћним демократски западним друштвима виђени као колективно криви и културно дефектни злочинци. Велике силе препознале су своје интересе у тешкој борби у коју је ушао народ Сирије. Првих година активне су биле САД, Саудијска Арабија и Катар. Интереси САД у Евроазији – завојевање Ирана, Руске Федерације, потчињавање НР Кине и контрола гасовода од Катара спојили су се са феудалним, Вашингтону оданим, вахабистичким екстремизмом. Тај тренд стогодишњег опкољавања Русије и освајања извора фосилних горива заустављен је одлучним деловањем Москве и храброшћу војски оданих режиму у Дамаску. Током протеклих двадесет месеци оне се уз руску ваздушну помоћ успеле да пређе хиљаду километара, победе у епским биткама за Алепо, реку Еуфрат и Деир Ез Зор. САД су извукле нешто стајући уз Курде и омогућивши њихову војску да заузме земље до леве обале Еуфрата. Овај, могући завршетак рата реалном поделом Сирије и суштинском победом баасистичког режима, Русије и Ирана, за свет је можда најбољи исход, али отвара важно морално питање.

Иако у међусобном сукобу, велике силе препознале су на послетку у Исламској држави крајње зло. У Србији и српским земљама дилеме никада није било. Асада смо по разним основама видели као нашег сапатника и саборца. Политичари шаљу подршке, угледни новинари иду у Дамаск да би му на интревјуу рекли како га народ Србије подржава, новине његове противнике називају „пацовима“ и означавају као „гамад“, а моја студенткиња Милица је свог зеца назвала Башар Ел Асад.

Ипак, препознавши наше муке и сабраћу, сличну нашим мученицима из Крајине, Косова и Метохије; досетивши се како бассити помало личе на наше комунисте и социјалисте, данас заборављамо једну чињеницу. Да: ИД је највеће зло после нацизма, али неправда судбине и недела великих сила учинили су да се са ИД-ом великом већином поистовете сунити од Тауруса до Багдада. Како се то догодило? Ми имамо разумевања за историјске разлоге који су омогућили да зло нацизма некада зацари међу Немцима… Можемо ли онда разумети суните који су доживели горе и теже неправде и то не од 2011, или 2003, већ од 1918. године…? Да ли неко заиста мисли да се до смрти у котлу Хаме, на уличном ратишту Раке или подељеном граду Ез Зору, месецима боре само верски фанатици, манијакалне убице и хиљаде лудака из интербригада? Боре се али као мањина уз један народ за који није било места у плановима великих сила… Зато, без обзира што треба да имамо много симпатија зато што Сирија није поделила судбину Југославије, што природно подржавамо тамошње хришћане, не треба да пођемо трагом бездушног уопштавања које данас није онако једногласно као некада у односу на Србе, али је такође подстакнуто од великих сила које малим народима никада нису донеле много среће.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар