Чедомир Антић: Сјеничка конференција

понедељак, јул 10th, 2017 у 4:04PM

Установе бошњачке националне мањине у Србији обележавају „Сјеничку конференцију“. Чудно је што то раде у јулу, а не у августу када ће се навршити прво столеће од тог опскурног догађаја.

У јеку Првог светског рата, августа 1917. окупациони председник општине Пљевља позвао је на састанак остале председнике општина у граничној области окупираних Србије и Црне Горе. Конференција у Сјеници завршена је усвајањем једне резолуције. Окупљени су од аустроугарских власти тражили да област кратковеког Новопазарског санџака – административне јединице која је постојала петнаестак година током 19. века, без икаквог државног капацитета и политичког значаја – присаједине Аустроугарској.

Бошњачко национално веће и политичари из реда парламентарних странака ове мањине у Републици Србији, представљају „Сјеничку конференцију“ као аутохтони израз не само воље Бошњака, већ и грађана такозваног „санџака“. Испада да су ови председници општина у Сјеници заседали са демократским легитимитетом и мандатом, па су се определили да приступе некаквој независној држави Босни. Бошњачки политичари и они који пишу њихову историју одлучно и потпуно одбацују сваку помисао да су окупљени били у служби аустроугарских окупационих власти.

Постоји много нелогичности и недостатака у историјској интерпретацији ових догађаја које бошњачки аутори нуде српској и црногорској јавности. Они покушавају да историографију ставе у службу националне уобразиље и проганде.

Могуће је имати националну идеју и када је ослањате на темеље истине. Дуговечност и успех можемо очекивати тек када о историји критички пишу школовани историчари а не остарели провинцијски политиколози којима је највећа референца колико синова су изродили, или бивше муле и мулаими те локалне пензионисане ћате…

Пођимо од почетка: 1. Легитимитет. У Пљевљима су Срби били, и данас су, изразита већина. Тако је 1917. године било и у већем делу општина из којих су дошли ови муслимански прваци. Такође, у области коју називају „санџак“ Срби су тада били апсолутна већина. Споменути председници општина нису ништа друго до од аустроугарских окупационих власти постављени чиновници. Да је ту било деморкатије ваљда би био изабран и неки Србин. Притом, нигде и никада председници општина нису легитимно стварали нове државе нити отцепљивали читаве области од међународно признатих држава. 2. Разлог. У време окупације, за време Првог светског рата, без посебне дозволе није било могуће ни путовати. Постојала је граница између Београда и околних села, децу су на тој међи убијали да не би кући донела канту масти или пар кила меса и тако можда допринела црној берзи или одмогла исхрани становништва Аустрије или Немачке. Узгред, жандармерија која је ту била ангажована била је састављена великим делом од босанских муслимана. Политичка деловања била су могућа само са дозволом окупационих власти. Да нису били аустрофили, муслимански прваци би се пре нашли у интернацији, у неком од мађарских логора, него у Сјеници. Српски аустрофили, који истина нису имали тако добар статус код аустроугарских власти, и за мање преступе су хапшени и затварани заједно са радикалским првацима. 3. Историјски значај. Босна и Херцеговина нису имале ни аутономију ни државност пре 1946. године. Муслиманско становништво БиХ имало је османски (турски), српски или хрватски национални идентитет, данашње бошњаштво у то време није постојало. БиХ нису чак имале ни статус осталих аустроугарских круновина (Хрватске, Далмације, Чешке…) које су уживале сасвим ограничену аутономију и нису имале демократске установе нити државност ширу од формалне. БиХ су биле најближе статусу савремених колонија. Незадовољство управом је пре 1914. било опште, Срби и муслимани су чак повремено, упркос свему, улазили у политичке савезе. Оно што је сврставало босанске и српске муслимане уз Аустроугарску био је страх од даље демократизације која би водила до укидања остатака феудализма. Такође, чињеница да је султан (који је био истовремено и поглавар муслимана у свету) ступајући на страну Цетралних сила прогласио и свети рат (џихад), говори сама за себе. 4.Време. Поставља се питање, шта су Србијом и Црном Гором незадовољни „оци великобошњачке државе“ чекали од децембра 1915. до августа 1917. године. У аустроугарској „слободи“ требало им је 20 месеци да се досете својих права и циљева и артикулишу незадовољство влашћу српских држава која је трајала свега 37 месеци. Занимљиво, пошто се тврди да Сјеничка конференција није била аустроугарско дело, да је она уследила свега месец дана после Крфске декларације. На Крфу су се представници српске владе споразумели са Југословенским одбором о принципима послератне уставности како би ојачали своје позиције у условима изласка Русије из рата, кризе српске владе, Солунског процеса и застоја на фронтовима.

Зато су бесмислена сва настојања бошњачких националиста да од Сјенице направе бошњачку Филаделфију. Они сами знају само да маштају о овим догађајима, о којима страни аутори наклоњени Бошњацима (Морисон и Робертсова, Малколм је и не спомиње) пишу шкрто, тек по неку реченицу. Од 25 учесника конференције позната су имена њих тринаест !? До сада нису пронађени страни извори који би потврдили њено одржавање и могући утицај…

Реакција српских власти на ову прославу је изостала. Брисел би се љутио. У Црној Гори такође нема речи о прослави. Очекивано.

Posted by
Categories: Актуелно, Ставови, Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар