понедељак, 22 маја, 2023 у 11:46AM

„Da, onaj autistični stvor će se naročito obradovati tome (krsnoj slavi, prim. Č. A.), čim prestane da urla nekontrolisano svakih 5 min.“

Anonimus „Samael“, komentator i montenofašista, koji ne smije da se potpiše, o mom sinu – maloljetnom Vidu Antiću koji boluje od autizma. No, srećom, anonimus „Srđan Lončar“ mom sinu piše: „Ti si momak  O.K. ! Ali…“

Šta je to politička realnost? Da li je reč o konstrukciji koju na neki način izabere nekakva, neko vreme održiva, većina? Politika jedne države mora biti zasnovana na racionalnom i pragmatičnom, ali kao što čovek ne može da opstane bez makar najopštijeg smisla o pravdi, dobru i časti, tako ni država ne može da napreduje bez vizije ostvarenja vrlina i nekakvih vredosti. Politički Zapad odavno je sebe uverio u svoju univerzalnost i kao činjenicu uzima da je velike ideale ljudskog roda ostvario jednom i zauvek. Ostalo je samo izmišljanje neke manjinice kojoj bi dali neka prava i „još samo jedna“, „ključna“, vojna intervencija – ako je moguće balističkim  raketama dugog dometa. Za to vreme, san se prevorio u košmar: već šest decenija razlika između bogatih i siromašnih se produbljuje, Velika sila koju je stvorio najveći mirovni projekat u istoriji postala je zavisna od svog vojnog kompleksa, a najveća demokratija Sveta pretvorila se u taoca nečega što je dobilo ime „duboka država“.  Ostatak sveta, tek na osnovu grešaka Zapada i sopstvenog neuspeha da mu potpuno sleduje, vidi alternativu u sebi kakav je trenutno.

Gde smo u svemu tome mi? Kakvi su naši snovi? Malene su naše zemlje, malobrojan srpski narod – bio i ostao. Naš san o velikoj Jugoslovenskoj državi za većinu je postao košmar. Naša elita ipak ne propušta priliku da ponovi greške. San o zemlji dembeliji – bilo da je reč o seljačkom carstvu radikalske samouprave, samoupravljačkoj ignoranciji marksiste-amatera Edvarda Kardelja ili „Europi bez alternative“ Borisa Ljubova Tadića – nismo se odrekli. Treba samo da neko uloži malo više novca i da makar jednom naše ašikovanje sa nacističkim odvratnicima iz Berlina i Pariza ne završi silovanjem i gašenjem cigareta po našem telu; pa bi i u Srbiji tesan bio kasting za Guzatog Ratluka. Napa najmoćnija stranka stranka bila bi Đilasova „Pravac Europa !“. Sve bi im zaboravili, samo kada bi se nasmešili. „Ko se bije, taj se voli“, kaže naš narod, a američki ambasador Lucifer Hil reče i da je 1999. bila „nesporazum među prijateljima“.  Bilo bi dobro da taj nesporazum objasni roditeljima osamdesetoro naše dece, neke od njih stradele i u Crnoj Gori.

Kad smo kod snova, svake godine sa setom i tugom ispratim završetak škole crnogorskih maturanata. Ponekad mi sve to zaliči na onu situaciju u kojoj sam ostajao bez dragih osoba pa ih u živim snovima sanjao kako su živi, zdravi i srećni. To pred nama svaki put zapeva ona stara, istinska Crna Gora. U Podgorici čitave generacije kliču Srpstvu i Slobodi.  U Baru, bastionu ustaškog režima Mila Đukanovića, ispred srednje škole peva celo pokolenje – Svetom Kosovu. Vijori zastava Srbije – ne srpska ili crnogorska trobojka. Da li je to neka promena? Da li će buduće generacije biti drugačije? Zar nije tako pre tri godine jedna strana Morače vikala „Kosovo!“, a druga „Srbija!“.  Zar nas nije tako 2003. iznenadio popis i 31% Srba, te bezmalo dve trećine onih koji govore srpski jezik?

No, svi izbori naroda i sve odluke crnogorskih vlada od 1990. do danas su nas uverili da je sve to samo politički san. Celokupna ta politička generacija jednog dana će se podeliti. Između 10 i 20% njih biće Srbi po nacionalnom opredeljenju, Srpstvo će im biti otadžbina, Srbija matica, a Crna Gora samo oblast u kojoj žive. Ostali će Srpstvo doživljavati kao napuštenu pradedovsku kuću u kojoj je sve naše ali je moje samo ono što otuđim. Kao seosko društvo i devojku sa raspusta u nekoj nenaseljenoj nedođiji – dobre kad nema drugih, smislene kada se pijani rastužimo. Realnost je da 80% tih ljudi kasnije glasa za antisrpske stranke, za one koji priznaju svoje srpstvo sa istim elanom sa kojim prosečna prostitutka odaje svoje zanimanje. Istina je da njihovi izabranici ne samo da neće izvesti Crnu Goru iz NATO-a ili poništiti priznanje tzv. „Republjik Kosova“, već će sve učiniti da suzbiju ćirilicu, progoniće one koje negde istaknu srpsku trobojku, radiće sve na tome da predstave Srbiju kao nepoštenu i agresivnu prema Crnoj Gori. Jednovremeno, posmatraće srpsku maticu kao napuštenu livadu i uvek će biti bliži sa svojim zemljakom vračarskom ustašom, nego sa bilo kojim Srbinom rođenim u Srbiji.

Odatle moja sumnja u motive prešjednika Boleka. On ne samo da slavi Veliki petak i ugledne hrišćanske svetitelje  Anu, Kajafu, Judu, Pilata i leginoara Longina, već je uveren da je sa njegovom inauguracijom počelo novo razdoblje u istoriji Crne Gore. Za sada, ipak, neka uđe u istorijske knjige da ga je anerable Lolek izvarao za poslaničke mandate. To u „Europi zdaj – Karadag“ nije demokratija, već bi prešjednik Bolek hteo da to bude biarhija, a ono je već neko, voljom okretnijeg  anerable Loleka već neko vreme monarhija.

U Srbiji stotine hiljada građana protestuju protiv nasilja. To su antivladini protesti. Reč je o verovatno najvećim protestima u ovom veku, koje je po brojnosti moguće porediti sa demonstracijama iz oktobra 2000. ili januara 1997. godine. Ove demonstracije podstakla su dva masovna ubistva. No, bez obzira što je vlast oko njih delovala nevešto, ono opozicije što se oglasilo bilo je neukusno-budalasto, dok su se Amerikanci po tradiciji predstavaljali kao krivi (na trećeg potencijalnog ubicu javno nas je upozorio FBI, a slično smo masovno ubistvo imali i kada su pre deset godina uspeli da iznude predaju Severnog Kosova Šiptarima), verujem da je narodno nezadovoljstvo nenamerno inicirao isključivo Vučić. Za razliku od prešjednika Boleka – koji je za Boga i religiju čuo kada se vratio sa Oksforda, pa i tada je obavešten na engleskom – Vučić vlada zamenjujući Svevišnjeg. Zato nemamo skupštinu, vladu i sudstvo. Pre nešto manje od tri sedmice, dogodilo se nešto što je (pored možda Amerikanaca – koji nam verovatno samo prete neumereno se hvaleći) mogao da spreči samo Bog.

Predsednik je posle učinio sve što su mu savetovali medijski moguli. Pojavio se desetak puta sa crnim i ljubičastim kravatama neizmenice – tugovao je, pretio, vređao neosuđene zločince,  objavljivao psihijatrijske nalazem, platne odsečke… Njegova medijska paravojska se raspojasala, ali nedostajalo je glavno: politički krivac. Uveren sam da su ga Krle i Žeks savetovali da napadne gospodina Boga. Da spomene kako je umro još u 19. veku, a još uvek prima penziju. Da navede – jer ne zastareva – kako je nekada davno pokazao nebrigu prema jedincu Sinu koja je imala smrtni ishod (a da se zubati Smrda iz toalet novina osvrne na pisanje onog italijanskog škrabala Tacita koji pak tvrdi da je to ustvari bio sin nekog legionara). Da se otvoreno spomene i ta vanbračna veza, pored živog muža Majke toga Sina… Ali to su privatne stvari, pa se možda trebalo usredserditi na činjenicu da je gospodin Bog inicirao stvaranje oragnizacije koja je bila neregistrovana bar hiljadu godina, od toga je jedno tri veka delovala ilegalno. Da je ista inicirala inkviziciju i šta sve još ne. Konačno, i danas u 21. veku – svrgla je predsednikovog blizanca u Crnoj Gori, pravi tolike probleme europskoj Ukrajini, a sada se nešto nećka oko Francusko-Nemačkog plana. 

Savetnici iz Izraela objasnili su mu, međutim, da je plan glup i da bi možda korisnije bilo da  Vučka ili Krla preda mirnom narodu. No pre nego što možda i to učini, smislio je da organizuje kontramiting. Miloševiću 1996. nije uspelo, ali je njemu – Vučiću – pošlo za rukom 2019. godine. Istorija se možda ponavlja sa nekim smislom, ali košmarni snovi…

Posted by Напредни клуб
Categories: Актуелно, Вести