Чедомир Антић: Сораја, Мило и ја

понедељак, 8 октобра, 2018 у 4:09PM

Знао сам. Довољно сам дуго у политици да могу да осетим те недокучиве вибрације. Тај физичарима нејасан тренутак – када кап прелије чашу. Редак је то дар, и без и мало скромности, ја га имам. Можда у својој псеудонаучној видовитости и не бих предвидео да ће пад Варшаве кобно наљутити цара Николаја Другог, а Минхенска обећања из 1939. уверити савезнике у нешто што Хитлер није очекивао. Међутим, забрану уласка у Републику Србију госпођици Сораји Вучелић, до које је дошло пре неколико месеци схватио сам као удар на режим Мила Ђукановића. Знао сам да је ова леди црногорске елите један од симбола свега што је Црна Гора постала, или боље речено, престала да буде за време владавине Ђукановића и његове партијске камариле. Пошто је реч о симболу – државотворно фундаменталном; а за практичне људе Ђукановићевог морала – ирелевантном, знао сам да ће одговор бити снажан, али усмерен на политичку маргину. Жао ми је што су се на политичкој маргини, заједно са мном, нашли патријарх српски и група наших уважених интелектуалаца, али и најамници Жељка Митровића медијског могула који је некада био власник Пинк М-а (да не подсећам грађане шта то значи, пошто их од радијације вероватно још боле главе). Изјављујем да и то разумем као део једне супериорне тактике.

Много сам се забринуо што су ми НЕЗВАНИЧНО најавили забрану уласка у Црну Гору. Не бих желео никога да вређам, али ова би најава могла бити и лажна. Почетак је месеца, дакле кућни је буџет пун, сви то знају и сада се најавило једно педесетак људи да ће доћи на честитање. Није ми жао да потрошим и последњи динар на чашћавање, али једна озбиљна, европска, крвљу повезана (дакле, паланачки патријархална) милоидна псеудодржава, могла би и да не стави ту забрану формално. И шта? Узалудан трошак.

Има нешто у томе што су на исту листу стављени плаћеници јулоидног, џејмсбондовски негативног, розе медијског могула, перјанице аутентичне четничке-великосрпске интелигенције, српски архијереји и са њима моја маленкост – широј дссовско/радикалској јавности познат као енглески шпијун који зида како год хоће, тј. слободно. Дакле, сумњам у мотиве – јер ми смо жртва неправде коју је Београд нанео једној суштински небитној двојници Мила Ђукановића. Да је забрањено кретање Кавачима, Шкаљарима, Брану… или да су, не дао Бог, опет у Србији угрожене жабе, посебно жапци, сигуран сам да би улазак у Црну Гору био забрањен Александру Вучићу и Владимиру Путину. Плаћене убице биле би упућене испред мог кабинета на Филозофском факултету у Београду. Не бојим се, али да се зна ово је са дукљанске стране још увек дозиран сукоб. Сумњам и због методологије. Спојили су попове, четнике, пинкоидну шљаку и нас (наводне) масоне. Учинили су то по моделу представљеном у књизи Затри народног непријатеља, једног од највећих стручњака у областима експертизе Мила Ђукановића, извесног Лаврентија Берије (иначе, блиског сарадника отаца савремене црногорске нације). Тако су на процесу генералу Драгољубу Михаиловићу у оптужници спојили нацистичке колаборационисте, четнике и Слободана Јовановића – бившег премијера краљевске владе у егзилу. Успешно је то било. Слободана смо некако рехабилитовали тек 2007. године.

Да је Милу Ђукановићу било до ичега осим до моћи и узвишених идеала које дели са балканским старлетама, он би ми одавно, живом, подигао споменик у неком предграђу Подгорице или у ком мањем црногорском граду. Јер, ја сам се у Србији једини јавно залагао за успоставу независне српске државе. Чинио сам то још у време када је он, гирица једна политичка, омогућио да Милошевић буде изабран за председика СР Југославије. Сматрао сам да Црна Гора и Србија треба да буду у једној држави, али не по сваку цену. Ако ће наш савез бити нека лабава, на комунистичкој уставности заснована, федерација или конфедерација – несрпског имена и без гарантованих права српског народа и оних који говоре српски у Црној Гори – ја сам тражио обнову независности обе наше државе. Заједно можемо као Енглеска и Шкотска (данас), или као Француска и Навара (дакле као што смо били у новембру 1918) – или никако. Све друго је политички прескупо и за српски народ у Црној Гори и за Србију. Пошто ми у Београду нити смо имали стратегију, нити демократски створено јединство, Мило Ђукановић је те моје ставове чак и цитирао у дебати пред референдум. Странке које су се залагале за СРЈ или Државну заједницу СЦГ су после или нестале или промениле агрегатно стање. Срби у Црној Гори боре се за опстанак, предвођени странком која коначно има модерну националну идеологију и политички програм. Они још и помажу слабашој црногорској демократској опцији, пошто би без њих Црна Гора била европска Северна Кореја.

Ипак, пошто Ђукановићев режим (ако изузмемо зло које шири завађајући грађане и народе и помоћи коју добија из иностранства), није низашта; он мора да пронађе згодне непријатеље да би се њима оправдавао. Јер реч је о тиранину способном само за превару, насиље и уцене, зато је логично настала и ова листа, која ко зна да ли ће постати званична. Сада бих могао да се као историчар др Веселин Ђуретић подсмевам будаластом тиранину. Када му је пре четрнаест година лорд Ешдаун забранио улазак у Босну и Херцеговину, на адресу високог представника УН за БиХ стизала су писма отприлике следеће садржине: „Несрећни лорде ! У понедељак сиједам у ауто и долазим у Републику Српску, преко Раче…“ Диктирајући писма на институту чији је пензионер био, симпатични Весо, усправан и осмехнут додавао је у поверењу: „То га завитлавам, ући ћу два дана раније преко Херцеговине.“

Слободану Јовановићу су једном понудили да се врати у комунистичку Југославију. Одговорио је: „Вратићу се са Слободом“. Мислио сам о томе док су га покривеног државном заставом спуштали у српску земљу. Ако ми забране улазак у Црну Гору, ја ћу бити у Подгорици када куцне час, који мора доћи. Када се Срби и Црногорци коначно ослободе. Када тиранину дође крај.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар