Чедомир Антић: Споменици

понедељак, 19 марта, 2018 у 4:27PM

Данашња Црна Гора је себи подигла споменик. Сваки споменик неком појединцу који би био подигнут остаје у функцији једног човека чији је лични интерес одавно постао једина константа државне политике. Какво је уопште наслеђе Ђукановићевог режима? Мислим, искључиво његова дуговечност. Али зар није јасно да такви владари не трпе историјску конкуренцију. Историја Црне Горе остављена је одавно историчарима. Историјска свест новонастале нације (и наравно господара који је тридесет година обликује) представља само фрагменте, рите прошлости Црне Горе. Модерни Црногорац, присталица режима Мила Ђукановића, памти само протеклих двадесет година (са одређеним сазнањима шта је било пре), на једнострану и делимичну слику Другог светског рата, на Божичну побуну, неколико изабраних година из владавине Николе Првог, кнеза Данила и оно мало што је познато из давне владавине дукљанских кнежева и краљева. Толико… Нешто смета због српства, нешто због тежње за демократијом, нешто је неприхватљиво коалиционим партнерима, којима је Османско царство историјска домовина. И када је држао говор пред спомеником краљу Николи, Ђукановић се обраћао последњем владару из лозе Петровића, али је уствари говорио о свом пројекту… Кад дође време Ђукановић ће сâм себи подићи споменик само се неће знати зашто тачно споменик подиже. Политика није спорт па да се бележе рекорди, а и у спорту рекорди не важе када се до њих долази фалсификовањем или уз помоћ државне силе. У Црној Гори свако зна да државу није створио, нити независном учинио Ђукановићев режим, а ако је нешто и постигао он је уствари свео нацију на себе. Споменик Ђукановићу биће превртљивост, она која је са владара прешла на оно што је остало од државе која одликује Бајдена и ратоборног Мекејна или узима учешћа у међународном линчу Руске Федерације у актуелном сукобу око тровања бившег руског агента у Британији. Превртљивост се не да излити у бронзи, а „част и брука живе довијека“ па није ни потребно. Претпостављам да ће домишљати Ђукановић, који се ево поново кандидује за председника Црне Горе, фалсификат овог пута извршити вештије него 2013. године, и да ће бити прилике да сâм себи подигне споменик, пошто ако он неће, не знам ко ће…

Ми у Србији имамо другачије проблеме. Ми имамо двојицу за које би многи желели да им буду подигнути споменици. Влада Србије најавила је 12. марта, на петнаесту годишњицу атентата на Зорана Ђинђића, првог демократског председника српске владе после 1941. године, да ће издвојити новац за градњу споменика на Студентском тргу. Најважнија вест у вези са том одлуком владе била је да је све учињено захваљујући иницијативи председника републике Александра Вучића. Истог чија се странка огорчено борила против Ђинђића, тражила да буде кажњен као издајник и чије се руководство јавно радовало када је убијен. Исти Вучић је не тако давне 2006. године прелепљивао табле са називом „Булевар Зорана Ђинђића“. Вучић се није ни променио ни покајао, о својим непријатељима и даље говори као о злогласном ДОС-у који је „изгубио Косово“, „разбио СР Југославију“, „спровео пљачкашку приватизацију“ и „крао где год је стигао“. Великом ђукановићоидном политичару какав је Вучић не смета што је Ђинђић био вођа и премијер ДОС-а од оснивања 10. јануара 2000. (односно избора владе јануара 2001.) до погибије 12. марта 2003, док се ДОС распао 18. новембра исте 2003. године. Ваљда су оних осам месеци и шест дана кључни за сва недела ДОС-а. А можда и нису, пошто му је најбоља министарка бивша Лабусова саветница Зорана Михаиловић, важан министар Горан Кнежевић који је водио ДС у Војводини до 2008, заменик му је Ивица Дачић чији је СПС омогућио све владе ДС и ДСС осим у раздобљу од 2001. до 2003. и 2007. до 2008. године – дакле без СПС-а су демократе владале свега 4 од 11 година ! Да не говоримо о перјаницама београдских напредњака градоначелнику Синиши Малом, који је код Ђинђића био помоћник министра за привреду и приватизацију… Председник Вучић је међутим успео да подели демократски блок око овог питања, па му неки од највећих присталица ЕУ, НАТО-а и истинских аутошовиниста дају за право да подигне споменик Ђинђићу који садржи сломљену стрелу која се наставља… Очигледно је да је то споменик двојици: Ђинђићу и ономе ко „наставља његово дело“… Помало језиво, али биће да је таква замисао… Демократе, које су на изборима од 4. марта у свом београдском бастиону пале испод цензуса, досетиле су се Ђинђића али, како је и ред, пред изборе. Обележили су 21. годишњицу од како је ступио на место градоначелника. Двадесету годишњицу су пропустили да прославе, ваљда су имали много посла пошто на видику није било избора – тешко је пасти са 26% на 2,3%.

Када већ може Ђинђић, зашто не би и Милошевић ! Истина, све је ратове и борбе изгубио, а смрт га је можда спасла од последње предаје… Чак и они који поштују Милошевића верују да су рат, санкције и издаја спречили успех његове политике. Али, како онда објашњавају грешке из 1989. и 1990: уверење да ће социјализам победити у свету, промашену економску политику, упад у монетарни систем СФРЈ само да би привремено повећао плате и пензије за 70%, стварање подела у народу… Милутин Мркоњић, Милошевићев ветеран и почасни председник СПС-а је предложио, али је партија мало успорила и релативизовала предлог. Код Дачића, међутим, све може, Брозов унук је посланик СПС-а у скупштини Србије, улазак Милошевићевог унука у парламент је најављен, а заменик премијера се дичи чињеницом да води Србију у чланство Европске уније… Још само да за своју заслугу прогласи и будуће кандидовање за чланство у НАТО-у…

Posted by
Categories: Ставови, Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар