Чедомир Антић: Споразум са народом и коментари

понедељак, 18 фебруара, 2019 у 12:03PM

Признајем да сам пријатно изненађен. Текст Споразума са народом је кохерентан и има смисла. Забринуо сам се када сам приметио како поједине вође Савеза за Србију, иако без организоване странке иза себе, упорно и дословно понављају све моделе из времена ДОС-ове кампање из 2000. године. Прво подстичу масовно приступање мини-странка СЗС-у, пошто у савезу поред Народне, донекле Демократске странке и малобројних али идеолошки и кадровски снажних Двери, нема организоване групе која има више од 1000 чланова, то сам могао да разумем само као жељу да надоместе објективну разлику која постоји између њих и странака које делују годинама. СЗС је, баш као и ДОС, од самог почетка вођен у двоструком фронту – природног сукоба са режимом и његовим сателитима али и унутрашњим напетостима које је немогуће превазићи у мастодонтском савезу у коме се одлучује консензусом.

            Идеја са владом експерата је такође прилично неизводљива. Владе експерата нису способне да стварају систем из почетка. Да јесу, државе би водили филозофи и инжињери, а не политичари. Када нека држава са неспорним уставним уређењем и демократијом захваљујући популистичким владама, светским потресима или распрострањеном корупцијом западне у велике невоље, онда парламентарне странке споразумом подрже владу експерата. Дају јој орочено апсолутно поверење и мандат да стабилизује земљу. Експерте не могу да поремете ни корумпиране елите, ни склони им бирачи. Они су остварени, богати, често времешни људи. После годину или слично, таква влада организије слободне и поштене изборе. Пре седам година такве су биле владе Лукаса Пападимоса у Грчкој и Марија Монтија у Италији. Замисао владе стручњака у Србији је покренуо Млађан Динкић сада већ давне 1999. године. У то време он је био опозициони ветропир, економски вунеркинд са политичком зрелошћу дванаестогодишњака. Замишљао је грађанску револуцију и плишани преврат у Србији. Надао се да ће социјалистички посланици окренути леђа Милошевићу  и гласати за владу у којој је најпознатија и најпопуларнија била Весна Пешић, а остало су били познаници фамилије Динкић. Од тога није било ништа, али је ДОС потписао „Уговор са народом“ на који се после нико није позивао. Чак ни Коштуница и ДСС којима би избори за уставотворну скупштину који су требало да буду одржани почетком 2002. и највише одговарали. Уговор са народом из 2000. био је чиста бесмислица. Обећања су делом била неважна, али је тиме већа бизарност зашто их нису испунили (отварање досијеа, објављивање тајних уговора…). Просто, а бојим се да и данас у демократском блоку има таквих политичара, Ђинђића и Коштуницу није било брига за то. Чинило ми се тада, као да им је нешто било узбудљиво у неиспуњавању обећаног.

            Сада су обећања озбиљнија и јаснија. Захтевани су поштени избори, после успоставе истинске демократије и слободе медија. Такође, таксативно су побројане установе које ће бити реформисане да би до тога дошло. Колико ми се на основу прочитаног чини, влада стручњака треба само да припреми услове за нови почетак демократије у Србији.

            Аутори Споразума као да нису смели да улазе у даља обећања – о Великој народној скупштини или Уставотворној скупштини. Много је то за њих. А и било би добро, да држе све под контролом, па да се не деси да посланици нешто одлуче без њих.

            Мислим да је лоше то бежање од визија, програма… Можда неки богати опозиционари себе виде као споцијалдемократе и социјалне револуционаре па би их то „десничарење“ са успоставом државе и решавањем деценијама отворених питања – какво је рецимо питање облика владавине, устројства Србије (да ли ће бити регионална или оваква – недовршена држава), начина избора посланика, увођења директне демократије, ОГРАНИЧЕЊА БРОЈА МАНДАТА  председника, премијера, председника Народне скупштине – компромитовало код радничких маса. Можда је све то заиста и непотребно, али…

            Пре него што су нешто обећали народу, требало је да се одреде и према сопственој прошлости. Треба говорити и о личној одговорности. Шта ћемо са демократама који су помогли успон СНС и рехабилитацију СПС? Очекујемо да СНС и СПС овога пута буду кажњени као странке, а да њихове вође изађу пред суд. Зар је тешко, у таквом случају, вођама будуће Србије да се јавно покају? Да кажу: „Криви смо, давали смо им новац, створили смо њихов лист Правду, рекламирали смо државна предузећа тамо, радили смо то против сопствене странке, чијег смо председника хтели да сменимо, и ДСС-а, ког смо мрзели зато што смо потекли из  исте политичке породице и зато што нисмо имали храбрости да његовој затуцаној политици папирнатог очувања Косова, отворено и јавно супротставимо нашу политику према којој чак ни слободна Србија није могла бити алтернатива Европској унији.“

            Пошто смо 2003. донели Закон о лустрацији који нисмо примењивали, добро би било сада рећи како ћемо га применити после више од деценију и по. Можда да кажемо коју и о бесмисленом Ђинђићевом Закону о екстра-профиту који је пред судом пао зато што исти нисмо разрезали државним предузећима. Није то била случајна грешка, пошто су сва та предузећа дала богате директоре који би у свакој демократској држави завршили у затвору, а нама су били потребни зато што су за амнестију продали Милошевића.  

            Ако ДОС после свега – Милошевићевог уништења два супердинара (Марковићевог и Аврамовићевог), некомпетенције у миру и рату, пропасти Југославије, уништења Крајине, отимања Косова и Метохије, изласка нашег народа из ових земаља, највеће инфлације у модерној историји новца, политичких убистава, крађе девизне штедње, корупције у рангу Сијера Леонеа, стварања СРС-а, уздизања одвратних њушки из СПС-а, ЈУЛ-а и Нове демократије… – 2000. није освојио 90% гласова народа, него му је за власт била потребна сарадња СНП, СПС…, зашто неко мисли да и сада неће бити потребно споразумети се са деловима режима. Ако је тако, у Споразуму треба да стоји докле ће ти компромиси ићи, да их вође СЗС сутра не објашњавају као „легализам“ (Коштуница), „нецрквени прагматизам“ (Ђинђић), „интересе ЕУ интеграција“ (јато из ГСС-а, ЛДП)  и „националног помирења“ (Тадић).

            Дуго се знамо, осим Вука Јеремића који је као стручњак дошао на место шефа дипломатије и после отишао у УН, сви ми смо дуго у страначкој политици. Чак и данас питање идеологије, уверења и конструктивне критике многи виде као некакву опструкцију опозиционог јединства. Хајде да једним малим гестом, макар симболичког ограђивања прекинемо ту пупчану врпцу са прошлошћу. Ево, рецимо, један од вођа СзС је својевремено као посланик, јавно, у скупштини питао премијера др Мирка Цветковића (за кога је гласао), „шта то раде и траже некакви националистички историчари из Београда“, споменуо је тада и моје име. Дакле у демократској држави, један интелектуалац и демократски посланик је од премијера тражио мишљење о изреченом политичком ставу другог грађанина државе. У питању је био став о аутономији Војводине. Подсећам да је у Уставу из 2006. јасно наглашено да је аутономне покрајине у Србији могуће стварати и укидати.  Ја „опраштам“, да тако кажем, др Веселиновићу, наравно  уколико обећа да ће као министар или премијер у будућности другачије разумевати демократију и слободе које иду уз њу.

Остале вође нека се присете шта су и како радили. Ако немамо нових људи, морамо ми да се променимо.   

Posted by
Categories: 2/5.000.000

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар