Чедомир Антић: Србољуб Морепловац

среда, јул 25th, 2018 у 12:23PM

Једнога дана, давно, у прошлом веку… Троје Београђана отишло је у Париз. Било је то време другачије од оног када је 1780. учени Доситеј Обрадовић дрхтећи од узбуђења на крову кочије упирао погледе према даљини и навећем граду света – Лондону. Од оне ноћи, четрдесетих година 19. века, када је Владимир Јовановић, будући српски либерал и министар (отац првог, великог Слободана), на путу за Сорбону, у даљини, по бескрајном стубу светлости, препознао Париз. Којадиновићима се „Град светлости“ учинио баналан, прозаичан, имитација самог себе, рекоше у једном интервјуу – „меркантилан“.  Зато су купили корито брода, дугачког око 12 а најширег више од 4 метра. Сами су на том темељу изградили једрењак са два јарбола. Укрцали су се на брод који су назвали Кли кли и из комунистичке дистопије на врхунцу, запловили око света. Укрцали су се заједно отац Србољуб (грађевински инжињер), мајка Јелена (професорка физике) и њихов недавно рођени син Вања. Запловили су морем које једва да су познавали. Те 1976. без много искуства и са малим дететом на броду, већ у Баскијском заливу преживели су тешку буру. Биле су то воде у којима је 1901. пропао брод Немири, наш последњи велики, бокељски једрењак.  Кабраловим и Магелановим рутама прошли су преко Канарских и Зеленортских острва ка Бразилу, па на север према Гвајани, Карибском мору, кроз Панамски канал ка по Дарвину славном Галапагосу. Једрили су затим посред највећег океана на Земљи, све до  Маркисих острва, а одатле на Тахити.  Тамо је Србољуб радио током две године, а родила им се и ћерка Мила. Одатле су наставили ка Аустралији. На атолу Суворов нашли су двоје бродоломника. Даље су се отиснули ка Самои, па Валису и Фиџију. Кроз Торесов мореуз препловили су између Аустралије и Папуе Нове Гвинеје, упловивши у Индијски океан.

Прошли су олује и бројне изазове и опасности. Упознали су велики свет, онакав какав је. Када су се после 1981. населили на острву Реунијон, прекоморском француском департману на јужним пучинама Индијског океана, нису знали да ће на лепом вулканском острву остати осамнаест година и да ће ту одгајити децу. Наредних година су педесетак пут пловили ка оближњим обалама Африке и Азије. У Србији и Југославији постали су славни. У то време јунаци медија су били такве личности, а не естрадни паћеници и олош са маргине друштва. Сећам се, дете сам био, када сам гледао документарне снимке које је коментарисао Вања Којадиновић. Породица је живела на Реуниону, до часа када је НАТО напао Србију и Црну Гору. Којадиновићи су сматрали да „не могу да седе негде далеко и слушају о бомбардовању своје земље“. После деценија избивања, са својим народом преживели су трагедију агресије и горчину пораза. На Реуниону после на њих више нису гледали исто. Укрцали су се са бројним пријатељима и запловили према Јадрану. У Црвеном мору доживели су бродолом, који се срећом завршио без жртава. Обновили су брод и допловили до Израела, а одатле до Кипра. Наредних година Јелена и Србољуб Којадиновић размишљали су где да се скрасе у старости. Желели су да оду у Црну Гору, али како су 2002. године изјавили, тамо не би ишли уколико се ова држава отцепи. Једну земљу су већ напустили зато што су их као Србе тамо лоше гледали. Премишљали су се да ли да оду на Корзику или у Грчку.  Прошле су деценије и Вања ја одрастао. Године 2002. већ је био инжињер за вештачку инетлигенцију. Попут брата и Мила је студирала Велику школу, пручавала је биохемију. Бавила се спортом и била јуниорска првакиња Африке у триатлону.

Морепловци који су први међу Србима породично опловили свет, после многих деценија вратили су се кући. Пре неколико година упознао сам Србољуба Којадиновића у пошти у Васиној улици у Београду. Пришао ми је, разговарали смо у реду о некој националној теми. Најснажнији утисак који сам понео са тог узгредног разговора, који нажалост никада није настављен, биле су истовремене супериорност и скромност тог човека. Пустио сам да ми се стрпљиво и детаљно представи и нисам му рекао да сам га после прве реченице препознао и да сам га уствари, без његовог знања,  упознао  у детињству, као великог човека нашег народа. Говорио је о честој теми у текстовима које је писао тих година, о потреби очувања националног идентитета у свету глобализације. О богатству различитости и потреби за једним бољим, толерантним и мирнијим светом.

Прича о Којадиновићима је повест о слободи и стваралачкој смелости која је, како су то говорили марксистички мислиоци, „од човека створила дива“. Којадиновићи су познавали првог Јужног Словена који је самостално опловио свет – Хрвата, Јожу Хорвата – и са њим су остали пријатељи упркос годинама рата два народа. Детаљи безбројних пловидби на којима су на Тринидаду сумњичени да су совјетски шпијуни, на Сејшелима налетели на војни пуч где им је значио пасош са Ћирилићним натписом јер су пучистички официри били  школовани у Москви, у Аденском заливу бацили су сидро на свега 600 метара од разарача америчке ратне флте Кол који је пред њима потопљен у првом великом нападу Алкаиде… Као и приче о томе где су мењали нож за овцу, ловили чудновате рибе, трговали на локалним језицима („на енглеском је све скупље“), кували на висећој бродској пећи и јели из тањира, дубоких да се храна не би проливала, које су звали „ноше“… Постали су део културне историје српског народа.

 Када је почетком месеца умро, Србољуб Којадиновић стао је у ред уз Милана Јовановића Морског (који је крајем 19. века пловио Жутим морем), др Косту Динића (члана српског крунског савета, који је пре сточетрдесет година обилазио „жарку Африку“), уз професора Михаила Петровића Аласа (који је рибарио на пучини Карипског мора) и наше црногорске пионире у Аргентини…

Бог да му душу прости.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар