Чедомир Антић: Српске странке

четвртак, 25 фебруара, 2021 у 10:15AM

У Црној Гори парламентарне странке су одреда националне. То није последица ни лошег стања у друштву, ни заосталости, ни неуспеха неког модернизацијског пројекта. Ова појава последица је чињенице да Црна Гора није изграђена као модерна држава. Модерна, она није постала због природе ауторитарног режима који је њоме владао од 1945. до 2020. године. Да би се у црногорском парламенту појавиле странке које доминантно заступају идеологију или политику која није заснована искључиво на националној еманципацији, потребно је да у Црној Гори демократски и у широком споразуму, који би идеално требало да буде консензус, буде усвојен уставни модел који ће коначно дефинисати и „решити“ национално питање.  До тог времена, земља ће уместо модерне демократије бити поприште борбе за национални идентитет.

            Грађани Црне Горе треба да одлуче каква ће она држава бити. За мене никада није било спорно постојање независне Црне Горе и црногорске нације. То не говорим само као уверени демократа, већ и као грађанин Србије. Да сам рођен у Црној Гори, да живим и гласам тамо, мој став би био да Црна Гора као историјски српска земља треба да се прикључи Србији – потпуно и безусловоно. Истовремено, инсистирао бих на томе да права других нација, међу њима и црногорске, буду у потпуности поштована. Дакле, уколико би мој став добио подршку више од 66% грађана, тражио бих да уживају пуна права националних мањина у заједничкој држави  Србији, а ако би добио мање прихватио бих неку форму консензуалне демократије у независној Црној Гори. Овако, као Србин из Србије, ја сматрам непристојним да се о уређењу друге државе изјашњавам било како другачије осим начелно. Обесправљивање српског народа, које је у у Црној Гори формално и стварно траје без прекида од 1941. године до данас, учинило је моје ангажовање око одбране права српског народа неминовним. За мене је то био морални импратив.  Обвештени смо ових дана о сведочењу како је први тужилац Црне Горе рекао оптуженом у истражном затвору да ће Србе укрцати у аутобусе и протерати их из Црне Горе – у Србију „као и сви остали“ (мисли зликовац на хрватске и албанске криминалце који су протерали српски народ са његове земље пре више од две деценије). Читамо у новини Монд Дипломатик текст који је потписала и Ана Оташевић о томе како је идентитет само српски проблем. Ђукановић је некада био и „русофил“ и „националиста“ и „великосрбин“ (?!), а сада је само евро-атлантиста. Много је, чак и ако је од аутора кога подједнако красе необавештеност и глупоћа. 

            Црна Гора у овом тренутку има два проблема који онемогућавају решавање националног питања а тиме, зашто то не рећи, и заокруживање њене државности.

            Први је везан за црногорски национални покрет. Иако је за „демократизацију“ (како је лажно представљао прве фазе сецесије), имао подршку једне велике унионистичке странке и Српске православне цркве, Ђукановићев режим је грађење националне државе после стицања независности врло брзо прилагодио некадашњем националном покрету званичног Загреба. Започела је погромашка кампања против Срба, СПЦ и Србије. Срби, и сви они који припадају српској култури и језику, а заједно чине чак натполовичну већину становника Црне Горе, систематски су обесправљени. Пошто национална права никада нису ни имали, затирањем српских традиција у Црној Гори гажена су и њихова људска права. Црногорски национални покрет тако се свео на један режим. Формално левичарски, он се негативно идентификовао са српским народом и зато је постао и фашистички. Дефашизација и демократизација црногорског националног покрета неопходна је у интересу опстанка државе Црне Горе. Српски народ је показао оданост Црној Гори – чак и оваквој каква је данас. Национални Црногорци треба да одбаце идеју да је могуће државно питање решити Јасновцем и „Олујом“, тек тада ваљаће им мудрост да раскину везе са Брозовим и Ђуканвићевим режимом. Њихова национална и државна идеја је, сигуран сам, далеко шира од наслеђа ове двојице историјских патуљака.

                Други проблем односи се на српске странке. Деловањем Ђукановићевог режима, али и лошом политиком Србије, интересима СПЦ и неспремношћу српске нације да превазиђе југословенско искуство, српски народ у Црној Гори је систематски подељен. Док остали народи имају странку-национални покрет или су све странке укључене у једна блок – па неки од њих, као рецимо Црногорци, традиционално добијају више гласова него што их има на попису – Срби су тек на овим изборима гласали за једну коалицију, док су припадници српске културе и СПЦ стали уз три опозициона блока. То није било могуће без јасног става Србије, СПЦ али и САД и ЕУ. То треба да се промени, пошто уставна права српског народа треба да буду остварена и без воље било које владе, а посебно оних фактора који би у истински независној и демократској држави требало да буду изван политике. 

            Демократизација – до које може доћи без обзира на неодлучну и страним амбасадама окренуту владу, велике силе и „дубоку државу“ Ђукновићевог режима – учиниће да Црна Гора постане домовина свих. Ако она не успе, биће угрожен или опстанак српског народа или постојање Црне Горе.

            До успешне демократизације, сасвим је логично да српски народ гласа за своје политичке представнике. Демократски фронт је био једина истинска опозиција Ђукановићевом режиму. Поднео је највећу жртву и био спреман да уместо за национални, тражи подршку грађана за демократски програм. Хвала свима онима који ће заједно са Демократски фронтом, Коалицијом за будућност Црне Горе (за неку седмицу и Коалицијом за будућност Никшића) мењати Црну Гору на боље. Ми Срби, ипак, немамо луксуз разних Београђана – да нам се пред изборе допадне неки Бели, Саша, Алек итд. Ми смо тамо где су странке које имају придев „српски“ у свом имену. Свако онај ко мисли другачије и ком се допадају разни егзотични примерци универзитетских кунктатора који су први пут гласали када су их бирали, егзибиционисти којима је у називу странака или коалиција сублиминална порука или упутство за убеђивање особа са посебним потребама – нису особе које смо чекали да нас поведу, већ су сапутници неопходни да се ослободимо,  док се народ не пробуди а стране силе се забаве о своме јаду и мало нас забораве.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар