Чедомир Антић: Српско понижење

понедељак, јун 5th, 2017 у 3:12PM

Алексадар Вучић је и званично постао седми председник Републике Србије. Положио је заклетву и одржао инаугурациони говор. Није био ни приближно опширан као прошле године, са премијерским експозеом. Споменуо је промену устава. Пре тринаест година Борис Тадић је на својој инаугурацији говорио и о Јасеновцу и Сребреници. Током његовог мандата држава је заборавила Јасеновац, он је отишао у Сребреницу, истрпео понижавања и увреде, а Народна скупштина Србије усвојила је једну декларацију о злочину у овом граду. Сребреничко питање остало је за Србију отворено упркос пресуди Међународног суда у Хагу, испоручивању генерала Младића, батина које је премијер Вучић тамо добио… Остаће отворено док и последњи Србин буде живео на левој обали Дрине, јер од почетка нису биле важне жртве већ циљеви.

У време када је Тадић изабран, скупштина је усвојила закон о кантонизацији Косова и Метохије – ако је икада после 1999. било шансе да нешто спасимо у покрајини – било је тада. Коштуница је био формалиста и доктринар који проблем није разумео. Тадић је био каријериста кога ништа друго није занимало. Када је на прихватању укључивања у ЕУ без признавања интегритета Србије, добио помоћ Брисела и Вашингона, а затим и победу на изборима, попустио је прихватајући да питање статуса са УН пређе на ЕУ. Ускоро су почели преговори, наизглед о питањима свакодневног живота. Циљ је био да после попуштања око, тврдили су, „свакодневних питања“, од суверенитета Србије остане само чињеница да Косово није чланица УН. Тадић је покушавао да некако извуче макар аутономију за Србе на северу. Није успео. Брисел и Вашингтон су желели све, одмах и бесплатно. Нашла се СНС жељна власти и спремна да понуди више. И убрзо после доласка на власт, она је кључно допринела прихватању два Бриселска споразума. Њиховим словом Србија се одрекла остатака судске, полицијске и сваке друге власти на КиМ, прихватила да неће ометати улазак „Репубљик Косова“ у међународне установе… Друга страна је обећала да ће дозволити стварање Заједнице српских општина, која међутим не излази из овлашћења која је предвиђао од Србије неприхваћени Ахтисаријев план. Стране наводно нису испуниле све на шта су се обавезале, али Србија није добила ништа.

У свом инагуралном говору Вучић је покушао, баш као и Тадић некада, да одржи некакву равнотежу. Говорио је о уставу и обавези према Косову и Метохији, али и раскиду са прошлошћу, сукобу са митовима, погледу у будућност – уместо у прошлост… Заклео се на устав који је обећао да ће мењати. Рече, због обавезе према ЕУ али и због нас самих. Дакле, настављамо по старом. Пред нама је стоти компромис са компромисом. Шта је још могуће дати, осим душе? Како ће изгледати то суочавање са „стварношћу“? Сећам се како сам, фебруара 2006. у емисији у којој сам био сучељен са Вучићем, покушавао да докажем како је боље поделити Косово и Метохију него остати без ичега. Гледао ме је подругљиво: „Чекајте, чекајте… Добро је да кажете – реците гласно: ви и ваша странка хоћете да признате независност Косова!? То је нови моменат, само кажите, реците… !“ И тако у недоглед. Сада он сâм понавља образложења, али нема ни поделе, ни аутономије за крајеве у којима су се одржали Срби.

И док се Вучић грчи, хвали се успесима. Говори о промени устава на којем се управо био заклео, сусрету са реалношћу, рушењу митова, али и неодрицању од Косова… Том политичком Харију Худинију нико од заштитиника из иностранства не жели да помогне. Непосредно након инаугурације неколико србомрзачких невладиних организација одржало је представљање књиге Атифете Јахјаге. Јахјага је један умишљени медиокритет, јако сумњивог образовања и набилдоване каријере (генералка полиције у тридесетим, председница „Репубљик Косова“ са 36 година), која се сада истиче као правница и списатељица, па објављује исповести жена силованих током рата на Косову. Нисам пронашао ту књигу, али претпостављам, читајући годинама Јахјагине изјаве, да су њене жртве „етнички чисте“. Па и борили су се више за „етничку чистоћу“, него за независност. Јахјага се наљутила што је наводно нису пустили на територију средишње Србије – не спомиње да њени сународници већ седмицама не дозвољавају српским државним фунционерима да дођу на Косово и Метохију. Зато се обратила преко видео-линка. У српском Београду, грдила је Србију. На Косову и Метохији Срби су чинили 12% становништва и 33% жртава. Ипак, осим нешто мало на српском суду, Албанци углавном нису ни суђени. Зато је и основан међународни суд за злочине ОВК који никако да почне са радом. И наравно, одмах је реаговао амерички конгересмен који је позвао ЕУ да заустави пријем Србије у своје чланство. Даће добри и праведни Бог па нас никада неће примити у такву унију.

Где ћемо стићи настављајући досадашњу политику? Има ли наде да ћемо нешто сачувати ако непрекидно прихватамо исту игру? Уместо да прекинемо све разговоре док не буду спремни на некакав компромис… Зар не можемо да ухватимо и осудимо макар једног познатијег албанског ратног злочинца? Зашто не бранимо оно што можемо? Али ми понављамо исте мантре. И још финансирамо олош и квислинге којима је Јахјага „председница“, док оспоравају оног кога су изабрали грађани државе у којој живе. Можемо много тога, али онај ко учини оно што може за свој народ, често не може много да учини за себе самог. У томе је наш проблем од 1990. године до данас…

Posted by
Categories: Актуелно, Текстови и анализе

1 Коментар на "Чедомир Антић: Српско понижење" Оставите коментар
Vladimir
5. јуна 2017. at 15:59

Cedo, moras nazad u politicku borbu! Bas zbog naroda. Ova opozicija ne bi pobedila ni bantu pleme na izborima. A kakvi su, ne daj Boze ni da pobede; potencijalni vodja opozicije priznaje genocid u Srebrenici i po njemu se podrazumeva da je Srpska privremena. Kad se sve uzme u obzir, narod uopste nije lose glasao. Ali jadan narod sa ovakvom opozicijom, nema tu srece ni za koga. Vreme je za nove ljude!

Оставите коментар