Чедомир Антић: Шта је то светиња?

уторак, 24 децембра, 2019 у 2:41PM

 Црна Гора је рекла своје. На Црквено-народном сабору у Никшићу окупило се, упркос привођењима, забрани уласка преко наводно отворених граница тобоже слободне државе, до 21.194 грађана и грађанки. Реч је о 4,73 % свих православних верника у Црној Гори. Када је пре двадесетак година папа Јован Павле Други посетио Фрацуску, па због тога што је био у некаком спору са председником републике позвао вернике у Ремс уместо у Париз, окупило се око милион грађана што је сразмерно мање него што се прошлог петка окупило око моштију Св. Василија Острошког.

Ђукановићева Црна Гора одлучила је да канонској Митрополији Црногорско приморској отме цркве изграђене пре 1918. године. Правда то бесмисленим тврдњама о томе како је Српска православна црква страна црква на њеној територији. Дакле, српска црква у Црној Гори, утемељена и изграђена од стране Св. Саве, која је преживела Османлије, аустријске ћесаре, Хитлера, Стаљина и Броза, није домаћа и народна?! Ако је у домену веровања, свако верује у оно што жели, у домену чињеница овакве тврдње су нетачне, апсурдне и да нису тужне (због последица глупости које су их произвеле), биле би управо смешне.  

Сигуран сам да у Црној Гори има много оних који сматрају Србе туђинима и окупаторима. Не сумњам да би многи палили православне светиње – отац и ђед су то већ радили, па зашто не би и они. За мене врхунац лицемерја не представља ни то што политички представници ових зликоваца, потенцијалних крволока и пиромана, тврде да су привржени европским идејама (шта год то данас значило), миру, толеранцији и мултикултурализму. Мене чудом испуњава, а донекле и весели, помисао на Мила и Душка у некој цркви – како се заједно моле, жене стоје корак иза њих (Душкова се моли свом српском Богу, остало троје богу Дагону), покривених глава. Замишљам како чак и у изведби невладине организације извесног распопа, који се са православљем свадио из приватних разлога, овај чудесан догађај не може проћи без муња и громова, вихора који би прошао посрд цркве, јачег земљотреса, и свећа које се гасе у маху. „Велики верници“, желели би да преузму власт над црквама и манастирима, које је власт из које су потекли спаљивала и рушила. Није ми лако да замислим црквену општину расцркве на Цетињу, а да се не досетим оних који су рушили капелу на Ловћену – добровољно и то онда када су радници друге вере одбили да то учине за новац.

Фасцинира ме заинтересованост Мила, Душка и свих од трећег до двехиљадетристапедесетпрвог оптуженог  (за убиства, шверц, учешће у међународном организованом криминалу, помоћ у извршењу ратних злочина, ширењу етничке мржње, етничким прогонима и још двадесетак инкриминација) за храм Св. Василија Острошког. Мисле, несрећници, да је у питању коцкарница „Фримонт“ у Лас Вегасу, па се питају зашто се не би као држава и лично окористили о дарове верника, а можда и постали сувласници једне такве „златне коке“. Толике су године на власти, ако нису стигли да науче у школи могло их је подучити искуство тридесетогодишње тираниде. Јер, колики су тврдили да је Завештање Св Петра у Риму њихово – неколико германских народа, Нормани, римско-немачки цареви, француски краљеви, републиканци, италијанска монархија… И? Срби спадају, заједно са Јеврејима, Јерменима, Пољацима и малобројним другим народима, међу оне који су доказали да нација може постојати и без земље, оружане силе, са поробљеном, несталом отаџбином.

„Отаџбина је…“, писао је велики Бранислав Нушић,“… мисао и вера, а мисао и вера не умиру.“ Отаџбина је Србинова тамо где од искона живи православни српски народ. Не требају нама ни двор ни катедрала да докажемо које су све земље српске. Омогућили смо настанак и опстанак других, да ли неко стварно мисли да је то био само и искључиво израз наше слабости? Хоће они, који пијани одмах запевају српском генералу Михаиловићу и његовим официрима капетану Јовану Дероку и поручнику Сими Узелцу, херојима борбе против сваког фашизма па и црногорског – оног на коме су ДПС и сателити засновали савремену Црну Гору – да преузму манастир светитеља који је симбол православља и борбе за слободу српског народа у 17. веку.  Да је Св. Василије Острошки данас млади монах у Црној Гори, режим Мила Ђукановића би га као Србина рођеног као Стојан Јовановић надомак Требиња у Републици Српској, већ одавно депортовали. Сада би да га мртвог експолатишу као да је несрећна, малолетна девојка из неке источноервопске државе. Те људске ситнице не схватају да је међу 700 светиња које је обновио или изградио митрополит Амфилохије већина нова. Православље ће дакле преживети, а српству ће ваљда, пре свега у матичној Србији, већ једном прекипети.    

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар