Чедомир Антић: Шта каже Вучић?

среда, 26 јуна, 2019 у 2:50PM

Александар Раковић објавио је књигу о црнoгорском сепаратизму. Пажљиво сам је прочитао и имам један начелан предлог. Тема је могла да буде мало шира и да обухвати и црногорски сепаратизам и Србијин унитаризам. Можда би по деловању и ефектима овај други сегмент био мање обиман и сложенији, али анализа би била потпунија.

            Када је недавно црногорски режим у поводу намере да доврши верски прогон и угаси православље у свом забрану, почео да се жали на „патерналистичку“ улогу Србије, нисам могао а да не осетим солидарност са Александром Вучићем. Иначе ми је тај,  хистрионски синдром, од кога очигледно пати – та потреба да стално глумата, најпре се жали, тражи сажаљење, а онда, уверен да свако онај ко га не би подржао за цара, видео као божанство и ковао у звезде,  уствари намерава да угрози његову породицу (а посебно брата Андреја), због чега почне да исказује дубоко гађење, претерани гнев и агресивност – изузетно непријатан. Сада је, међутим, имао свако право и на такве манифестације. Чак и ако му је Ђукановићев режим помогао да дође на власт. Упркос основаној сумњи да два режима послују заједно у циљу незаконитог богаћења.  Без обзира на године Вучићевих настојања да помогне Ђукановићу, инфериорног положаја, подршке, неискреног, одмереног и договореног супротстављања. Сада је Вучић са правом и, рекло би се искрено, завапио. Питао се пред новинарима о каквом се мешању и патернализму ради. Досетио се Косова, присетио избора, подсетио новинаре о нападима на цркву, на грађане… Да се није ту зауставио, указао би на кампање мржње какве од стране званичне Србије никада нису вођене према Црној Гори, па чак ни према екстремистима и мрзитељима, почев од Секуле Дрљевића до Мила Ђукановића.

            И док је Вучић уздржан, као неко ко је за нешто крив или бар кривицу саучесник, дотле се његова влада, како то обично бива у оваквим приликама, поделила. Како да се поделе „људи од сламе“ и „глинени голубови“, када сви зависе од Вучића и његове доброте? Е, то је политичко чудо. Кад год не зна шта да ради он распореди своје оловне војнике једне према другима и онда глуми оно што је одавно укинуо – демократију и парламентаризам. Добро, јасно је да парламентаризма на Балкану баш нема много. За Албанију, албанско Косово и Црну Гору и Милошевићев парламентаризам је недостижни домаћи задатак, али ипак, колико год била слаба и у настанку наша демократија је ипак будила наду, коју је Вучић из личних интереса укинуо. Невоља тирана је што су увек и апсолутно одговорни. Тако Мило Ђукановић сигурно приватно дрхти и једе се због непорециве памети коју Душко Марковић показује на сваком месту, а због које су га, сигуран сам, родитељи млатили као вола у купусу (па и то, нажалост, види се данас, недовољно). Ана Брнабић, Вулин, Весић, Ненад Поповић… нису ни до колена Душку Марковћу. Прво, зато што је Вучић још увек у статусу Ђукановићевог шегрта – ни калфа још није постао. Друго, зато што за разлику од Душка Марковића, ови наши знају од чега су направљени и ко их распоређује. Зато је Ненад Поповић – дежурни русофил, православац, Србин и антихомосексуалац у влади – рекао једну велику истину. Тврди да је црногорски режим „непријатељ Србије“. То подгорички врховници говоре већ годинама. Србија их је кажу окупирала, цивилизацијски уназадила, уништила им је културу и веру, опљачкала их и колонизовала, они су међу првима признали независно Косово, шаљу пуковнике на прославу код „градишких месара“, хапсе наше грађане, мрцваре их, туку нам децу… Шта треба Мило Ђукановић да уради да у Београду схвате његове јасне речи као непријатељство? Да оснује нови Јасеновац?  Да се фотографише са главом српских официра у рукама? Да пије крв заклане деце? Шта?!

            Онда је реаговала прва премијерка у историји Србије. Први геј на челу једне нескандинавске државе. Први отац међу женама. Потомкиња старог родољуба Брнабе са једног хрватског отока. Она не би против министра – довољно је што га је нагрдила када се побунио против хрватске сликовнице-уџбеника за нашу децу у којој мали Роко има за родитеље два мушкарца, а још мања Колинда живи под старатељством две жене. То је озбиљна ствар, а што у Црно Гори затиру све што је српско, што прогоне цркву, што мрцваре грађане Србије – то није битно. Поповић треба да буде смирен као Вучић, каже Брнабић. Да изброји до десет… Као што је Милошевић бројао, размишљам, па у Хрватској данас више нема српског „проблема“, као што нема ни Срба. Како је само паметна Брнабићка, као да су је дигитализовали.

            Срби ће све преживети. Ђукановић је једна политичка гирица за зликовце и није ништа у поређењу са злочинцима и диктаторима које смо претурили преко главе. Србија, можда неће преживети. У том случају ствараћемо је поново, са новим границама. Као Курди своју земљу. Добра је и модерна само она влада која на овакве неправде одговори јаче и бруталније. Ми немамо овде потребе да неког прогонимо, али српском народу морамо помоћи – морално и материјално. Та помоћ мора бити стална и потпуна. Такође, црногорска агентура, послови, посебно разне противзаконите делатности у Србији треба сместа и потуно укинути, прекинути, растурити и разјурити.     

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар