Чедомир Антић: Шта желимо ми Срби?

понедељак, 13 јануара, 2020 у 5:19PM

Режим Мила Ђукановића је на коленима. Ено га, захваљује се Митрополији црногорско-приморској. Само је било потребно народно непристајање, па да једва апсолутна већина грађана Црне Горе, бранећи своја основна људска права, доведе Ђукановићев режим до тога да постане међународно изолован. Србија – Црној Гори најближа и у највећој мери пријатељска земља на свету – ујединила се. Против Садама из Подгорице данас су римски папа, васељенски патријарх, Венецијанска комисија, муфтија санџачки… Сутра ће се тако изјаснити и Доналд Трамп – зато што је хришћанин као и врховни ајатолах Ирана Хамнеи – зато што је цивилизован. У Србији су апеле потписали сви: академици, клерици, професори, социјалисти, демократе, радикали, народњаци… Један до другог. Са оградом у односу према Руској Федерацији, православне у Црној Гори подржао је и Центар за атлантске студије на челу са Јеленом Милић. Ту је и др Владо Павићевић, који би вероватно желео да буде Ђукановићева штула, али сада се безбедно оградио. Опште непристајање широм Црне Горе није велико чудо,  јер прорадио је црногорски српски национали ид –унутрашње биће кога немају само они малобројни који су продали душу. Заиграле су кости прађедовске, заплакале  су иконе, а уз тресак громова и бљесак муња устао Св. Василије и проговорио Цетињски Тајновидац.  

Ко је остао подгоричком режиму? Дон Вито Корлеоне је умро, можда има неких синоваца у провинцији Пуља. Понеки генерал или секретар у НАТО-у, коме поред Албаније треба још нека земља коју ће иранске муле да називају проклетом и можда ракетирају уместо његове домовине. Ту су наравно Месић, Кучан, Св. Баба Лата и Чедомир Јовановић Искариотски. Такви пријатељи не доносе ни срећу ни благослов. Напротив. Они су само најавили след који је после излучивања Мила, Душка и компаније из цркве заиста логичан. Зна се шта је то. Особа карактера и историје Мила Ђукановића не заслужује ништа мање него да га синодално прокуну и да двадесетчетири епископа загрме, на посебној, за то уприличеној  литургији, једно сложно: „Анатема !“. Шта је Ђукановић без проклетства? Село без бунара. Хитлер без бункера.

Ми Срби, из Црне Горе и Србије, не желимо да намећемо власти Црне Горе. Ми тражимо равноправост – оно што имају Албанци у Северној Македонији. Нећемо права Словенаца –  7% становништва које је разнело државу од 23 милиона становника што им је претходно дала све, а они њој колико и докле су морали. Нећемо ни Републику Српску од Бара до Пљеваља и одатле до Андијевице и Мораче. Нећемо, мада нас црногорски шовинисти терају да је пожелимо. Ми смо у темељима црногорске државности – наша црква и ми. Ослобађали смо је. Солидарно је помагали. Доласком више од 800.000 становника Црне Горе у Србију, само после 1945.  које смо интегрисали и учинили поносним грађанима првог реда, показали смо да смо једна и недељива нација. Данас већина грађана Црне Горе жели независну државу и ми то поштујемо. То међутим не значи да ће у независној Црној Гори важити фашистички, расистички и богоборачки закони. Бранићемо наше светиње и показаћемо поново да смо у Црној Гори „ми народ“.  Ово је тренутак да се сви ујединимо и покажемо солидарност са нашом браћом националним Црногорцима. За нас је Ђукановић „окупација“, за њих „срамота“. И они имају право да се ослободе тираније једног криминалног режима. Имају право, баш као и наше комшије Бошњаци, Муслимани и Албанци да гласају слободно и без страха, не размишљајући само о томе да буду против Срба. Јер ово више није апстрактна и глува Југославија. Напад на наше светиње чини све светиње несигурнима. Да ли бошњачки политичари заиста мисле да ће ово, по ко зна које гласање против читавог једног народа и вере, остати незапамћено? Боље би било да што пре заузму неутралну позицију. Исто је и са несрећним потпредседником српске владе Расимом Љајићем: подржава злочиначки ДПС, а заборавља да би обесправљеност Срба, у случају да буду и даље прогоњени, могла да буде примењена и у његовој општини, на његов народ.

Пред нама су недеље и месеци борбе. За сваку цркву, капелу, крст на брду, за земљу предака, за слободу, коју други свуда у Европи одавно имају. Свако од нас је добровољац једног мирољубивог, постмодерног рата који нам је наметнут. На нама је да издржимо, да будемо ту и када нас светским ратом забављени свет заборави. Да останемо јединствени и одлучни и ако неко у Србији покуша да се „договори“, као оно 1995. или 1999. године. Наше је да победимо, јер на тај начин повратићемо слободу и сачувати образ. Ако будемо поражени, неће нас више бити. Свака победа тираније злих, губитак је за читаво Човечанство. 

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар