Чедомир Антић: Св. Мило Европљанин

понедељак, 19 децембра, 2016 у 11:44AM

 

   Дошло је време да прави људи поведу Европску унију. Стјепан Месић који је у политичкој пензији из које би по сваку цену желео некако да изађе, али без успеха. Мило Ђукановић, који се прави да је у политичкој пензији али је потпуно јасно, бар након два лажна повлачења, да без њега не долази у питање само један режим, већ и једна држава каква је од краја деведесетих година прављена по мери и у служби једне личности. Много су добри били, та два симбола деведесетих, некада супротстављени на дубровачком ратишту, данас уједињени у једном накарадном тумачењу прошлости и прижељкивању да се у будућности ништа не промени у односу на врхунац њихове каријере пре једне или чак две деценије.

  Месић је, као и увек, нешто петљао у жељи да се представи као умерен и према суседним државама наклоњен политичар. Објашњавао је како је питање поглавља 26 и хрватске блокаде Србије на путу ка Европској унији ствар техничка и да ће лако бити превазиђена. Увек ми је било занимљиво како у српској јавности лако добију подршку особе каква је Месић – од Крлеже до Јосиповића. Ми треба да покажемо разумевање за хрватске националне и државне циљеве, за разне историјске фрустрације и неутемељене тежње, два ли три разумна става које изнесу особе каква је Месић, треба да нас обавежу да имамо разумевања и подржавамо потребу хрватских левичара да свој национализам докажу пред фашистима и крајњим клерикалцима. Још треба да будемо и захвални првом премијеру Туђманове Хрватске, председнику председништва који се хвалио нестанком државе којој се заклео. После је као председник Хрватске најављивао агресију на Републику Српску, помиловао осуђене шовинисте – убице, био је на челу Хрватске када је међу првима на свету признала независност етнички чисте, албанске парадржаве, организовао дипломатске санитарне кордоне око Србије… На другој страни ту је Ђукановић. Диван човек. Па зар није донедавно говорио да му из Србије прете? Коштуница је, рекао је некада Ђукановић, стајао иза убиства Душка Јовановића, власника најугледнијих новина у републици? Зар није Србија била тема и предмет свих његових изборних кампања? Он је био једини првак једне социјалистичке партије у Европи који је стварање националне цркве навео као један од најважнијих циљева партијске политике…

  Ипак, Ђукановић је и каваљер. Најавио је да неће правити сметње Србији приликом уласка у ЕУ. Како је диван. Добио је безусловну независност, српски народ нема практично никаква права, антисрпске кампање срећом се не тичу српских власти које су изгледа једини сведок велике завере коју је на сам дан недавних избора „Неслободни свет“ сковао против Мила Ђукановића, његове партије и државе коју су претворили у свој привезак.

  Претходна седмица је, међутим, донела и два отрежњења онима који верују да је Ђукановић извео Црну Гору из историје у увео је у бајку. Прво је један сенатор гласао против пријема Црне Горе у НАТО. Чини се као да је то уобичајена парламентарна препрека настала можда као плод неких других, сасвим призмених, циљева једног америчког парламентарца. Међутим, у Сједињеним Државама је тренутно у току промена власти. Разне булеварске новине, неке блиске савезницима и саучесницима црногорског режима из Београда, пишу како ће Србија, Српска, Македонија, а можда са њима и Црна Гора остати изван зоне утицаја САД. Ово веровато није тачно, али је далеко од оних обећања која је дао бивши првак ЕУ Ван Ромпеј. Утицајни часопис Политико тако јавља да за следеће проширење Европске уније ваља чекати бар још читаву деценију. Чак и тада, најизгледнији кандидат за чланство није држава Бодина и Јаквинте… Не, не… Накнадно је откривено да је европејскија, солиднија, приврженија, мање корумпирана и у већој мери демократска Република Албанија. Иако је пре неку годину, уочи ко зна којих по реду наспинованих избора, Ван Ромпеј најавио да је Подгорица следећа међу европским звездицама, и да после „Бијеле Хрватске“ логично следује „Црвена“… То се баш није испоставило као усписано у камену. Ако је за утеху, Црна Гора нема проблема које имају Србија, Босна и Херцеговина, Макеоднија, Молдова или Украјина… Али, ко зна, можда Црну Гору, једнако неочекивано престигне и „Репубљик Косова“. Државолика творевина коју је Црна Гора признала убрзо након што је то учинила Хрватска. Косово има све предности које има и Албанија. Притом, за разлику од Црне Горе у репубљик више нема Срба. Решење јеможда само у цркви, док је био кардинал у Аргентини садашњи папа је примио расколника који тврди да се налази на челу некакве парацкве у Црној Гори. Можда је то била забуна, али почетни контакт је успостављен. Сада још само да преко од партије дизајниране цркве превери довољно грађана Црне Горе. Можда ће, попут оног хрватског кардинала, за кога покатоличавање Срба и Србије не само да није био проблем – већ је представљало истинску мисију, и сâм наћи своје место у црквеној хијерархији. Митрополит ЦПЦ Мило Први, каква круна каријере – доживотна функција, нема више избора…

  Само, чак и тада, било би логично да Црна Гора ступи у чланство ЕУ тек када у ред светитеља ступи и Св. Мило Европљанин.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар