Чедомир Антић: Свети Натолентије

уторак, јун 12th, 2018 у 11:42AM

Навршила се година дана од уласка Црне Горе у Северноатлантски савез. Велика је то годишњица. Рекао бих да су је председник Ђукановић и премијер Марковић дочекали са више елана и наде него прву годишњицу независности каква је успостављена 2006. године. Ђукановић, персонификација и стуб норијегијанског режима какав не постоји нигде другде у Европи, отишао је овим великим поводом у Брисел. Била је то прва председничка, али новине тврде и прва посета неког државника, из Црне Горе седишту НАТО-а, од ступања државе у пуноправно чланство. Председник Ђукановић је један скроман човек нескромних последица. Те последице су разуме се негативне по опште добро, али кога је то брига. Живимо у време ријалитија – занимљив негативац је у овом накарадном инферналном свету бољи од досадног позитивца. Очекивао сам да у Бриселу Ђукановић изјави како је скинуо народне панталоне, а затим и гаће, зато да би Црна Гора доживела највећи привредни успон у својој историји. Он то, међутим није учинио. Напротив.

          Информација да је премијер Душко Марковић септембра прошле године говорио о очекивању да привредни раст досегне 4% док су медији почетком ове године наглашавали како је реч о 2,8%, па још и објашњавали шта у државама са веома малом привредном основом (као што је Србија) или још мањом привредном базом (каква је Црна Гора) уопште значи такав привредни раст. Раст за који се разни демагози понекад хвале како је „већи од кинеског или немачког“. Ђукановић није дошао у Брисел да се хвали – у Црној Гори за њега ионако већином не гласају они који га хвале, а у Бриселу пак не седе они који из неких разлога морају да слушају пропагандне нетачности и политичарске непрецизности. Недавну изјаву о промени односа са Руском Федерацијом Ђукановиић је „прецизирао“, ондосно демантовао у Бриселу. Зато је тамо и ишао.

            Црна Гора треба да буде срећна. Руске ракете јесу после јуна прошле гдине окренуте и према њеној територији, али у конфузном савременом часу – за ових годину дана нити једна није лансирана!  Храбра црногорска војска, вишеструко слабија од милоидне  полиције сличне панамској из златних година хунте, није попут Оружаних снага Босне и Хереговине (још једне солдатеске која једина на свету има више официра и подофицира него војника, тако је било ако ме сећање добро служи још и са Белом гардом на руском Кубану давне 1919 године) које таворе негде у авганистанском беспућу, под заштитом Војске САД у очекивању да нека мина долети са положаја Ал Каиде или Исламске државе…   Напротив, црногорске снаге су још увек код куће и што је најважније не употребљава још увек црне кесе које је свакако купила заједно са оним пушкама за које је плаћено 2,5 милиона евра. Важно је да се милитаризам практикује, па макар војни синдикат тврдио да војска за тако амбициозне политичке планове баш и није спремна. Бивша министарка одбране говорила је о „спремности за НАТО“. Шта под тиме подразумева, тек има да се види. Неки наши суседи се још увек одвикавају, и то однедавно и судским путем, од „спремности за дом“… Шта може да значи та синтагма „за НАТО спремни“ можемо да наслутимо, али да је бесмислена, очигледно је на први поглед.

            На прву годишњицу проглашења независности, тадашњи председник Црне Горе говорио је о томе да Црној Гори много значе Србија и Русија. Показали су то у наредној деценији. А параноидни страх од тога да их десетине хиљада грађана натерају на слободне изборе, и коначно их смене, на начин у далеко већој мери демократски од оног који је НАТО упражњавао у десетинама других држава, сасвим је оправдан и то не због планова опозиције, већ због спонзорске па и властите нечисте савести.

            И док председник путује, бивша министарка је спремна, премијер Марковић се весели. На уприличеном пријему опет није пропустио да најави динамичан развој. Попут оне „Ђекне која још није умрла, а кад ће не знамо…“, ми не знамо ни за тај баш динамичан развој… Биће кад падне Москва… А можда је потребно да буде освојен и Пекинг…  Марковић спомиње и одбрану суверенитета коју НАТО сада гарантује… А ко угрожава суверенитет? Братска Албанија, која је НАТО-у ближа од Црне Горе? Србија и Руска Федерација? Ја сам мислио да је управо обрунто, али свако је велико насиље у модерној историји по правилу оправдавано дефанзивом.

            Једини чији наступ је имао некаквог смисла  био је актуелни министар одбране Црне Горе Предраг Бошковић. Он је учествовао у показној вежби у којој је НАТО штитио ваздушни простор од авиона Владе Црне Горе у коме се налазио заједно са преставником алијансе.  Наравно авион је пресретнут, а пресрећни министар је, како су јавили поједини медији, „ухапшен“. Ја сам сигуран да је министар био срећан – то је био НАТО а не нека друга америчка скраћеница, а у авиону је био он, а не председник Ђукановић. До такве прилике, дан уласка у НАТО остаје црвено слово у календару режима и помоћне му цркве вернијех распопа. Св Натолентије Спасилац.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар