Чедомир Антић: Тровање

понедељак, 21 октобра, 2019 у 2:36PM

Следећег пролећа навршиће се тридесет година од како су хиљаде Албанаца, великим делом малолетних ученика, похрлиле у болнице жалећи се да су отровани. Покрајинска телевизија, још увек непреузета од стране настајућег Милошевићевог режима, пренела је своје прилоге Евровизији.

Заробљени застарелим начинима размишљања – комунистичким и конспирационалним, затуцаном идеологијом револуције коју су издали давне 1949,  али су зато њене дивиденде подизали сваке године – српски завничници нису знали шта да раде. Мада локални Срби нису захваћени овом епидемијом, ретко је ко у свету сумњао у њу. Албанци су од почетка виђени као протагонисти „добра“: млади народ који нешто жели, његовој матици Албанији треба помоћи да се ослободи од тоталитарног наслеђа које није сметало нити једној Великој сили. Мали и неутрални, на прагу изградње нације, расположени за сарадњу са сваком Великом силом. Знали су шта желе, били су спремни на све и идеални су партнер: без веза са Русијом и Кином, без историјских наклоности (осим према Османском царству), бели, а већином муслимани, без нафте, на важном Отранту, на битном Средоземљу и ушћу реке Војуше одакле се од времена римских проконзула најлакше продирало на Балкан. При том, за разлику од Срба, имали су бројну и стару, јединствену дијаспору и много сивог и црног новца. Додајмо томе да је Југославија сама себи пресекла вене и легла у каду 1974. године, да је предвиђена за рушење у плановима САД од 1984, да је ЦИА јануара 1990. објавила да ће СФР Југосавија пропасти „за око 15 месеци“ и да су комунистички чврсторукаши у Словенији и Хрватској изабрали три од пет важних српских руководстава после 1945.

Јавили су се и стари српски пријатељи. Хрвати – чији су комунисти допринели стварању аутономног Косова више него сами Албанци, чији је фашиста написао прву модерну историју Албанца и чији је мађарски заштитник у Босни дао налог да буде састављена прва албанска граматика – организовали су чак и научни скуп о једнонационалном тровању. Колико сам разумео, ништа није доказано, али толике су трауме Албанца, који су и под Милошевићем током мира уживали већа права него Срби у Социјалистичкој Републици Хрватској, да су ове „психосоматске тегобе“ сасвим логичне и очекиване.

Масовно, једнонационалнно тровање Албанца на Косову ушло је у историје. Ни они који би сматрали за неопходно да анализирају сасвим необично, политички зомбијевско понашање једне нације на крају 20. века, не усуђују се да то учине у страху да их не оптуже за расизам. 

Нисам расиста. Не мислим ништа лоше о Албанцима. Противим се само њиховим елитама које су неспремне за разговор и необично затворене за сваки компромис. И ми Срби каснимо у разним сегментима модернизације, то није ни страшно ни чудно, а понекад ни лоше само по себи. Племенска свест и владавина клановских шефова, разних структура које се договоре са ким год је потребно и пробитачно, није страна ни другим народима и део је историје људског друштва. Чудно је међутим да у албанском друштву нема никога ко би покушао да, макар после победе, превазиђе те застрашујуће обичаје и тешко наслеђе. Колико год да ми је одвратно деловање припадника српске елите хрватског и словеначког порекла,  које је по правилу антисрпско, мислим да нам је управо то један од адута, пошто ћемо са обновом српске државе, јачањем српских земаља и демократизацијом онемогућити његов субверзивни и антидржавни карактер, а добићемо оштру али потребну унутрашњу критику. Где је на Косову Албански Димитрије Туцовић? Где је њихова Соња Бисерко? Има ли приштинског Добривој Видића? Како стоје са Чедомирима Јовановићима? Знам да имају Тониблере. И срам их било због тога. Таква врста ректалног планинарења обичног света, радника и сељака, није присутна другде на Балкану.       

Поново смо сведоци масовног једнонационалног тровања. Немају Харадинај, Мустафа, Курти и Тачи боље и новије идеје. Сада знамо шта их је отровало. „Кривац“ су ковертирани гласови из Србије. Албанске власти имале су намеру да изаберу противнике вучићевске „Српске листе“ и доведу неког новог Гапа (Србина кога су у време прогона нашег народа из 19. века и захтева Цариграда да хришћанима ипак дају нека права, на Косову именовали да „удари печат“ кад му нареде). Албанске партије су се тукле међусобно за сваки глас па нису могле да гласају за свог Жељка Комшића или Драгана Мектића. Зато су се само Албанци отровали а представнике Срба су сместа избацили из просторија. Косовски лекари кажу „није епидемија“, а да ли су српски терористи-расисти, одредиће лабораторија у САД. Или можда неће, као ни прошлог пута

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар