Чедомир Антић: Тужба и тужбе

понедељак, март 13th, 2017 у 3:18PM

 Догодило се политичко чудо… Међународни суд правде у Хагу одбио је захтев за ревизију тужбе Босне и Херцеговине против Србије као мањкав !? Није га подржало председништво те државе. Пре свега невероватна је брзина ове одлуке. Тај суд о свему одлучује годинама. Донео је свету више недоумица и криза него правде. Много је више спорова замрсио него разрешио. Ипак, мањкаву акредитацију бошњачког агента Софтића суд је сместа приметио и обелоданио. Суд не би имао проблем да је донео и другачију одлуку. Суђење се исплати и суду и судијама. Бошњачки политичари и њихови савезници желели су пре свега то – да замуте воду. Погажена би била правда и увређена Србија, али кога је за то у свету брига?

  Сетимо се само свих скандалозних лицемерја: суд је раније прихватио тужбу, коју су неуставно наметнули Бошњаци, противно вољи српског народа чији представници имају право вета, одбио је аргумет Србије да држава коју су тужили тада није постојала, напротив касније је одбио тужбу Србије против НАТО са истим образложењем. Процес је вођен и пресуђено је да Србија није одговорна, али да је могла да спречи злочин (наводни геноцид) у Сребреници. Како је могла да спречи? Можда да нападне Србе, као што није напала Орићеве Бошњаке када су убијали стотине сребреничких Срба? Иако је 1995. постојала међународно призната Савезна Република Југославија, нико није спомињао и тужбу против Црне Горе. Тиме је доказано да за бошњачке и савезничке политичаре за злочине није много брига. Њима је требала политичка дисквалификација спрског народа и гаранција да Србија, као геноцидна и обрукана, не може стати у одбрану Дејтонског споразума. Да се Србија одрекла свог идентитета, да је постала неки морални НАТО-Лилипут скарадног Чедомира Јовановића или јадне Биљане Србљановић било би другачије. Тужбу би покренуо квислиншки Лилипут, али против Српске и српског народа због лажног представљања и међународног брукања. Срећом, Србија је без обзира на све грешке и лутања, остала одана својој националној и државној мисији. Није бирала издајнике, фашисте и криминалце у једној особи (бирала их је понекад одвојено), одржала је некакве црвене линије части и достојанства. Свесни, баш као што је и Милошевић био после 9. марта 1991, да је издаја милион Срба тежак злочин и лично ризичан посао.

   Какав је човек Бакир Изетбеговић када је могао макар да покуша противуставно подношење захтева за ревизијом тужбе против Србије за геноцид? Човек који је наследио оца у демократији… Довољно је то рећи. СДА је бошњачки народ, треба да прође времена да се национални покрет и верска заједница одвоје од једне транзиционе странке. Та странка је породица Изетбеговић, ако нису отац и син онда је рођак и земљак покојни Сулејман Тихић. Ушли су у рат са циљем да створе великобошњачку државу из које би протерали целокупан српски народ. Ако то не успе, а имали су одређене сумње, онда је циљ био верска радикализација Бошњака. У томе су и успели. Рат су изгубили, настала је држава Српска и од ње и другог ентитета зависна Босна и Херцеговина. Сада су спремни да разбију било какву Босну и Херцеговину у нади да ће у ратном хаосу и захваљујући мржњи САД и ЕУ према Руској Федерацији, завршити оно што у рату нису успели ни уз помоћ Хрватске војске и НАТО авијације. О каквој Босни и Херцеговини ми говоримо? Прекршили су устав, срушили установе председништва, министарства иностраних послова… Само да би поништили равноправност српског народа.

   Шта су постигли? Показали су да не желе заједнички живот. Од бошњачко/босанских националиста непрекидно слушамо исте, застареле бесмислице. Професор на сарајевском ФПН-у Сенадин Лавић говори о признавању наводног геноцида над Бошњацима за раздобље од 1992. до 1995. као акту помирења, суочавања са прошлошћу !? Изетбеговића види као јавног службеника који ради свој посао и брани државу. Србију и БиХ види као државе, ентитете не примећује већ осећа као камен у ципели. Говори да у БиХ живи једна нација– али не Срби или Југословени, већ Босанци !

  И док слушамо те вечите националне пубертетлије извесно је да је криза само привремено завршена. У Сарајеву кажу: „свет је крив“, а не Бошњаци или Изетбеговић. Српски политичари у врху БиХ најавили су повлачење са уносних положаја, али до тога наравно није дошло. То само доприноси успостави једне партије на власти у Републици Српској. На скупштинским изборима следеће године те кунктаторе и отворене властољубивце самлеће СНСД Милорада Додика. Изетбеговић ће остати, мада је најављивао да се неће више кандидовати. Било је згодно, ако је то већ одлучио, да сада поднесе оставку… Али, разуме се, он је то глатко одбио.

  Остају проблеми: у Македонији већину у парламенту држи особа која ће ради власти да прихвати геноцидни жиг не само за Србију и Србе већ и за сопствени народ. У лажној „Репубљик Косова“ прекидају преговоре, траже да не захтевамо изручење вишеструког убице (по сопственом признању) Харадинаја, док они годинама у ропству држе Оливера Ивановића коме њихов лажни суд ништа није успео да докаже…

  Србија треба да мења политику. Требају нам одлучност и промишљенст. До сада их нисмо имали.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар