Чедомир Антић: Устав и косовско питање

среда, 4 јануара, 2017 у 2:38PM

 

  Митровдански устав је наводно писан и, баш у јесен 2006. донесен, због очувања државног суверенитета над Косовом и Метохијом. Наравно, то је било и оправдање једне прагматичне политике утемељене на дубокој ирационалности. Устав је проглашен са петогодишњим закашњењем (у односу на рок из ДОС-овог „Уговора са народом“), мотивисан интересима избора и оправдањем претходног политичког банкрота великих странака. Те 2006. ДС, ДСС и СРС, али и скоро све остале парламентарне странке, суочиле су се са пропашћу њиховог концепта државе са Црном Гором. Политика реформиста према ЕУ доживела је застој чије последице трају и данас.

  КиМ су суштински избачени из текста. Уместо да посебним члановима буду дефинисане аутономије, најављено је да ће после завршетка преговора о статусу КиМ о томе бити донесен посебан уставни закон. Тако је Србија, неспремношћу целокупне своје елите да се суочи са ружном стварношћу, уствари оставила могућност да буде устројена као држава која би у свом саставу могла имати два али и више аутономних ентитета различитих овлашћења ! Била је то кратковида политика. Када сам се четири године касније срео са најважнијим креатором тог устава, тада већ опозиционаром, а разговор дошао до укидања АП Војводине, он је резигнирано одмахнуо руком: „Да, морали смо да подржимо уставну потврду АП Војводине због симетрије са Косовом и Метохијом… Али развој догађаја показао је да је то више није потребно. Међутим, уставно питање не треба отварати зато што би будућа решења могла бити гора…“

  У Митровданском уставу Косово и Метохија споменути су на два места: у Преамбули која је само декларативни део устава – никога не обавезује, нити може бити прекршена – и у заклетви председника републике. Прво је учињено због САД и ЕУ – народу симболика, њима устав без КиМ. Друго због Тадића коме је време очекиваног проглашења независности албанске парадржаве требало додатно загорчати пошто би заклетвом био спречен да се споразуме са Вашингтоном и Бриселом до којих су ДС и он тако много држали.

  Како уопште решити питање АП КиМ – а посебно његове уставне аспекте – данас када је албанска парадржава у већој мери међународно призната од свих других аспираната за чланство у УН.

  Корен је у суштини нашег националног односа према Косову и Метохији. Пре тринаест година истраживања су показала да 75% грађана верује да је КиМ заувек изгубљено а 62% да то никада не треба признати. Владајуће елите су прихватале Косово али не и Албанаце – нису их уносиле у бирачки списак, нису тражиле савезника међу њиховим вођама. Србија и Југославија престале су одавно да воде одговорну државну политику: прва 1918. а друга 1941. године… Спремност да статус Косова и Метохије дугорочно не буде решен због могуће епохалне промене у будућности, а да Србија до тог светог тренутка остане државно недовршена, није ни мудра ни одговорна политика. Да би нека добра прилика у будућности била искоришћена потребне су деценије припрема и огромне инвестиције. Таква спремност, план и одлучност не постоје. Штавише, бриселски процес је од 2012. започео спору али успешну интеграцију севера Косова у туђу државу.

  Током уставне дебате требало би да се искрено суочимо – са чињеницама и међусобно. Да ли смо спремни да створимо систем успешних и поштених установа и планирамо елиту способну да током наредног столећа политички, економски, културно и демографски врате Косово и Метохију у састав политички једне и недељиве Србије? Одговор сви знамо само га неки са тугом грчевито скривамо у себи. До 1941. је и било некаквих изгледа, са стварањем албанске косовске аутономије и креирањем државне свести и елите, нестали су и најмањи изледи за успех. Нада у поделу покрајине избледела је после 1999. године. Ипак, подела је једина могућност да сачувамо крајеве где српски народ још увек живи у апсолутној већини, да добијемо аутономију за енклаве и задржимо управу над светињама. Такође, поделом од Косова стварамо заиста јединствен случај, добијамо некакав компромис и спречавамо даљи распад државе. Подела после 1999. зависи више од великих сила него од нас, ипак мало смо учинили да до ње дође.

  Кад је реч о уставу, за нас је довољно да укинемо аутономије какве у нашој уставности нису постојале пре 1946. и да територијално дефинишемо нашу државу како је призната у Уједињеним нацијама. За промену граница постоје уставни механизми. Раскид са аутономијама из прошлости био би коначан раскид са уставним експериментима из прошлости. Косовска идеја је један од темељаца српског идентитета, прагматична политика треба да обезбеди да не постане и њен епитаф.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар