Чедомир Антић: Устав и облик владавине

четвртак, фебруар 2nd, 2017 у 4:08PM

 

 Историја Републике Србије, од њеног уставног конституисања као вишестраначке парламентарне демократије до наших дана, представља једну непрекидну политичку кризу. Настала еволуцијом једног грађанским ратом и хипертрофијом страног тоталитаризма формираног система, нашминкана (према потребама елита и народних мана) реформама копије најгорег устава Француске – република је своје сидро и темељ нашла у установи шефа државе.

  Током протеклих четврт столећа показало се да је институција председника генератор ауторитарности, да је псеудомонархијска и у својој суштини окренута партократији. Уместо да промовише и штити републикански устав, председник републике служи да прикрије олигархијску природу власти. Током великих криза показало се да установа председника у Србији не штити већ изобличава и крши устав. Добар пример су Милошевићеве злоупотребе председништва у време криза влада, фалисификовања избора, преговора у Дејтону, рушења других демократских установа…

  Интереси политичког преживљавања, а касније и исхода суђења у Хагу учинили су да Милошевићев наследник део или сва овлашћења заиста прво преда другоме а потом другима. Његов избор је омогућио Милошевићу последње три године власти за коју није имао истинску народну подршку, уставни бедеми дозволили су му да кохабитира са ДОС-ом током пуне две године апсолутне компромитованости. Избор трећег председника Србије, Бориса Тадића, довео је до година кохабитација и кризе. Мада је по логици наше уставност могао одмах да преузме власт, чекао је да стекне већину а да други пропадну са политиком за коју се наводно и он залагао. И четврти председник, Томислав Николић, започео је на сличан начин. Као и у ранијим случајевима (1997, 2000 и 2004) његова победа променила је истовремено успостављен а сасвим другачији однос снага у скупштини. Утицај у странци а потом и у држави је изгубио, али монархијски легитимитет који ипак има, сада претвара редовне председничке изборе у чудо.

  У Србији после 1990. председник републике често није имао истинску власт, али је био пут ка њој и њен обавезни предуслов. Иако је народ подељен око облика владавине и на поштено одржаном референдуму исход баш не би био известан, политичка елита је готово без изузетка привржена републици каква је дефинисана 1990. и 2006. године. У већини ту није реч о републиканизму, већ о прагматизму. Председник републике је џокер у игри која се током пртеклих деценија игра око двадесетак милијарди долара којима на различите начине располаже српска држава. Кад је реч о народу ту нема сумње – већина је за монархију. Али какву? Како о принцу Александру Другом Карађорђевићу, говори велика већина српских „републиканаца“? То нису критике противника монархије. Напротив. Не подржавају они модерну републику. Они су привржени застарелој, ауторитарној монархији… Неки од њих говоре о народном избору и смењивости власти, али извор, најважнији арбитар и утока власти је за њих председник који је доживотан и универзалан – води државу, партију, војску и „представља народ пред властима“.

  Код нас нема смене власти док не падне председник. За најмање милион наших редовних бирача председник републике оличава државу. Њему верују, он има врховни ауторитет, од њега зависи много тога што устав нити прописује нити наговештава. Када је на помолу било каква криза, на њега гледају а остале установе не примећују. Такав монархијски поглед на председништво чини да данашњи шеф државе има превише моћи и исувише је укључен у страначку борбу.

  У Европи је монархија значајно еволуирала од четрдесетих година 20. века. Данас би код нас могла управо да обави улогу институционалног утемељитеља демократије, заштитника идентитета, интегративног фактора и међународног промотера који би симболично изашао у сусрет и пацификовао део бирача склоних ауторитарности. Монархија је 1945. укинута недемократски, није чак поштован ни споразум Тито-Шубашић о референдуму. Око обнове монархије могућ је и компромис. У суседним државама – Румунији, Албанији и Црној Гори – бившим монарсима или њиховим наследницима дате су одређене дужности а републикански устав је опстао. Држава би могла (попут САД, Руске Федерације, Мађарске, Румуније, Црне Горе…) да скрати свој назив. Именица „Србија“ је у модерно време сасвим довољна. Председник владе добио би већа формална овлашћења и постао би само „председник“, краљ би обављао дужности које данас врше монарси на западу и северу Европе. Држава би тако остварила стабилност, утемељење, нову међународну афирмацију и нестало би партијских злоупотреба којима смо деценијама сведоци.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар