Чедомир Антић: Узор народу

понедељак, 10 октобра, 2016 у 4:35PM

 

  У Републици Српској је наш народ прошле недеље однео вероватно највећу победу после завршетка грађанског рата. Политичка победа коју је постигла млада држава утолико је већа зато што се до ње дошло мирним путем и у условима развоја демократије упркос бројним недаћама. Влада и опозиција су се, усред велике борбе за власт, споразумеле да бране државу, али и правду и равноправност. Зато на референдуму о Дану републике и локалним изборима нису победили ни СНСД ни Милорад Додик већ државна идеја српског народа. Утицај подељених и посвађаних великих сила није био довољан да сломи вољу нашег народа да живи слободан и равноправан.

  Пресуда Уставног суда БиХ коме је истекао мандат а суди у споразуму са политичким вођством једног народа; зловоља Високог представника чија су овлашћења наметнута противно дејтонском уставу а Уједињене нације све формалније присутне у његовом називу; те прогон који спроводи Суд БиХ где после великог напора више нема судија Срба а ускоро неће бити ни Хрвата… Нису успели. Референдум је успео. Чак и у Дистрикту Брчко изашла је већина уписаних (!) српских бирача који су ишли на границе ове аутономне општине како би гласали на издвојеним местима зато што је амерички аутократа на месту надзорника општине забранио изјашавање. Резултати референдума су проглашени. САД и ЕУ нису реаговале. Високи представник је, упркос ранијим претњама, остао уздржан. Бошњачко судство је започело процес против великог броја српских политичара и чиновника, али до сада нису отишли даље од судских позивара… Онда су одржани локални избори. У Федерацији БиХ избoри нису ни одржани у највећем граду Западне Херцеговине – Мостару, поништени су избори у Стоцу пошто је бивши бошњачки министар културе покушао да батинама убије члана изборне комисије хрватске националности, СДА је изгубила важне градове у Централној Босни, а у Велику Кладушу се на референдумски великој победи коначно вратио Фикрет Абдић, председник бивше Републике Западна Босна…

   За то време у Републици Српској избори су протекли без било какве сенке сумње. У Дистрикту Брчко српске странке су однеле већу победу него икада раније и биће одржана стара коалиција која ће окупити представнике свих народа. У Целој Српској изборни исход постао је известан већ два сата после затварања бирачких места – без туча, злоупотреба, било какве сумње у изборни процес… Коначно у Сребреници, месту великог злочина који су српске трупе крајем рата починиле над Бошњацима, овога пута тријумофаво је народ који тамо живи. Кандидат коалиције свих српских странака добио је подршку двотрећинске већине изашлих бирача. Изгледа да ни са гласовима одсутних и оних који стижу поштом његова победа неће моћи да буде оспорена. Српска победа отворила је болна питања. Припадници бошњачке елите питали су да ли је морално да Србин буде начелник Сребренице? Није им пало на памет да ли је морално да особи која је рођена у Сребреници и чијег су оца на самом почетку рата убили припадници бошњачких снага оспоре право да буде биран. Можда су господа која су на бошњачком национализму стекла милионе и никога нису изгубила у рату, могла да оду до мученичке Жепе, оближње енклаве где су Бошњаци такође страдали, а сада преостали већином гласају за српске странке. Не зато што су напустили своју нацију и веру… Већ зато што за разлику од Бакира Изетбеговића разумеју да општинске власти треба да граде путеве, водоводе, организују одбрану од вукова… Људима је досадила стална национална мобилизација од оних који од тога имају само корист. Уосталом у свој тој помами у којој учечствују и неки људи из САД и ЕУ, нико да спомене да би на местима страдања Срба, рецимо у Сарајеву, макар неки председник месне заједнице могао бити Србин, један од оне трећине становништва која је протерана а хиљаде оних који нису, леже неоткопани на Казанима. Шта рећи о Јасеновцу, где вијоре хрватске заставе, а хрватски медији сваке године обележавају Сребреницу и гнушају се над српским нацистима?

  У Републици Српској су мишљења о Милораду Додику, дугогодишњем председнику, подељена. Једва је победио 2014. године. Ипак, као државник и национални вођа, он се наметнуо као прва личност читаве наше нације. Пре неколико дана ушао је у један престижни београдски ресторан, а гости (међу којима је вероватно много оних који раде са или за САД и ЕУ) дочекали су га спонатним, громогласним аплаузом. То у Београду нисмо видели ни чули од 2000. године.

  Да ли неко мисли да ће несигурна, кривидава и коруптивна политика Демоса и Кључа прибавити поштовање било кога у Црној Гори или изван ње? Вође српског народа прогони Ђукановићев суд, црногорски премијер назива српске странке агентима Руске Федерације, а Горан Даниловић и даље остаје министар иако му је државни секретар потписао бирачки списак са фантомима захваљујући којима Ђукановићев режим вероватно и добија изборе свих ових година. „Фантоми“ на списаку и НАТО-фантоми на небу, окупација је ту – само Демос и Кључ сметају да се то у потпуности и види… Наш народ воли слободаре, то ће се кад тад показати и у Црној Гори.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар