Чедомир Антић: Велике силе и уједињење из 1918. године

понедељак, 5 новембра, 2018 у 6:27PM

Прво морам да кажем нешто о једној заокруженој причи – о листи забране уласка у Црну Гору. Обавештавам све слободољубиве грађане Црне Горе да онај који први дође до диктатора Мила Ђукановића када га буду хапсили, истом никако не одузима 200 евра за које се чинило да сам их непотребно потрошио частећи због пласирања на црну листу за коју су после тврдили не постоји. Листа постоји, па тако нема дуговања. На знање подгоричком дахији да ћу у Црну Гору доћи кад ми се прохте а посебно када се народ буде ослобађао. Такође, бићу слободан да му у затвор пошаљем 50 евра да му се нађе – биће то редак поштено зарађен новац који је видео у каријери.

Користим прилику да обзнаним јавности, а нарочито властима (да се не би ко непоуздан нашао у смени граничне полиције, а и да спреме кило кокакина које ће ми подметнути у кофер): долазим у Подгорицу у среду 7. новембра. За кокаин не брините, после ће бити враћен у музеј нације.

А сада о историји којом су опседнути шовинисти из црногорског режима.

У холу зграде Форин офиса, седишта британске дипломатије у Лондону, налази се велики мурал Сигисмунда Гецеа под називом „Британија миротворка“. Велика Британија приказана је у свом сјају, персонификована као хеленска богиња, окружена слично обоженим или очовеченим колонијама и савезницима. Мачем у руци Британија је тријумфовала 1918. и одбранила и проширила највеће царство у историји. Три државе представљене су као девојчице које стоје уз скуте империје. Белгија, која јој је најближа и пружила је руке тражећи заштиту, Србија која се у тешким часовима савила али се није предала, и у њеном наручју Црна Гора, која крије своје лице после понижења које јој је донела дволична и неуспешна политика њеног првог и последњег краља. Застава на мермерном поду је једна – српска. Слика стоји и данас, одражава тадашње мишљење и утисак великих савезника. После рата подигли су глас стари аустрофили, туркофили и, до данас неравноправни, енглески католици. Они су нападали Србију која више није постојала, а Срби су бранили Југославију коју други Јужни Словени углавном нису желели.

Средином новембра 1918. премијер црногорске владе у избеглиштву Евгеније Поповић посетио је британског амасадора у Паризу лорда Дерија. Драгољуб Р. Живојиновић преноси како је британски дипломата желео да омаловажи црногорског краља када је питао за допринос династије Петровић-Његош савезничком ратовању. Поповић је признао да је тај удео „занемарљив“. Краљев предлог да Србија и Црна Гора чине федерацију са два владара, лорд је одбацио као нереалан пошто „таква држава није могла да постоји“ (лорд свакако није ни слутио да ће се родити Ђукановић, Милошевић, Ђинђић и Коштуница).

Француски председник Рајмонд Поенкаре писао је краљу Николи 24. новембра 1918. да ће Француска поштовати слободно изражену вољу становништва. Будући да је ова изјава дата уочи заседања Подгоричке скупштине, порука је била јасна.

Одлуке Подгоричке скупштине подржао је сер Артур Еванс, познати британски интелектуалац и археолог, који је открио Минојску цивилизацију на острву Крит. Еванс је сматрао да је уједињење Србије и Црне Горе, као и свргавање династије Петровића-Његоша било неизбежно. За њега је воља народа била „већ дуже времена очигледна“, одлуке скупштине сматрао је разочаравајућим за интересе Краљевине Италије. Сер Ралф Пеџет, британски помоћник подсекретара за спољне послове забележио је да оптужбе краља Николе на рачун Србије нису у целини биле прихватљиве, због чега он није заслуживао симпатије.

На жалбе црногорске владе у избеглиштву због наводног насиља српске војске над грађанима Црне Горе оданим династији Петровића-Његоша, децембра 1918. одговорио је начелник британске војне обавештајне службе генерал Роберт Твајтс. Он је шефа британске дипломатије Балфура обавестио да није располагао подацима који би потврдили ове наводе. Извештај великог британског историчара, мајора Харолда Темперлија, који је у то време боравио у Црној Гори, тврдио је да се српска војска у Црној Гори држала мирољубиво.

Амерички стручњак за Балкан професор Клајв Деј записао је да му је председник САД Вудроу Вилсон говорио о бројним писмима која му је упутио краљ Никола. Председник Вилсон је сматрао да она немају важност и не заслужују одговор.

Овакви ставови највећих чланица Антанте само ће се делимичнно променити када је крајем године Србија повукла свог посланика са црногорског двора у Нејиу. Британија је сматрала да о судбини Црне Горе коначну реч не треба да да народ, већ мировна конференција. Када су Француска и Велика Британија покушавале да саставе саопштење о томе шеф француске дипломатије Стефан Пишон захтевао је да се садржај не разликује од саопштења упућеног румунској влади која је нешто раније била прогласила присаједињење Ердеља/Трансилваније. Генерал Франше ДЕпере посетио је јануара 1919. Црну Гору. За Подгоричку скуштину рекао је да је представљала израз народне воље, а за претходне изоре да су били слободни. Средином месеца чин уједињења поздрављен је са званичног, владиног места и са говорнице фарнцуске Народне скупштине.

О 1919. години, следећег понедељка.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар