Чедомир Антић: Видовдан и клетва

уторак, 3 јула, 2018 у 4:03PM

Српска православна црква је поново поручила јасно и гласно. Патријарх, митрополит Амфилохије и епископ Атанасије поводом Видовдана рекли су, обраћајући се верницима, да у суштини нема решења за статус Косова и Метохије осим афирмације суверенитета српске државе над целокупном њеном територијом. Митрополит је био изричит: макар и подржано од стране народа на референдуму, чак и ако би у српској држави остали Газиместан, Пећка патријаршија, Дечани и Грачаница, свако решење које подразумева поделу, такође је издаја достојна сваке осуде. Свако решење, посебно компромисно, засновано на преговорима, буди тако стару поделу – или сте уз Светог цара Лазара или уз османског султана Мурата.

Црква поново указује и изнова нешто обећава неверним и издајничким властима. Само, чињеница је, нажалост, да вршиоце исте те световне власти не сме ни да спомене по имену, презимену и функцији. Пре мало више од пет година слушао сам како на слабо посећеним демонстрацијама против Бриселског споразума, којим је Северно Косово предато албанској парадржави, на београдском Тргу Републике владике СПЦ поју заупокојну литургију влади Србије. Можда је била реч о симболици, могуће је да нису мислили на владу већ на њену политику, међутим такав гест не би био ни примећен да се Вучићева власт после није острвила на нашу цркву. Ускоро је отворена афера владике Василија и СПЦ се сасвим антикосовски и невидовдански повукла. Патријарх је дао помирљиве изјаве, владика Амфилохије је угостио тадашњег премијера Дачића, који му се том приликом – пригодно за медије, подсмешљиво и како то само Милошевићев кадар уме – приличо банално обратио. Слично је било и недавно када је владика Амфилохије потписао Апел за одбрану Косова и Метохије, а генерални секретар председништва Републике Србије га оптужио за врачање (вероватно и вештичарење). Зашто би било ко имао разлога да верује да ће овог пута бити другачије? Домете смо видели. Наша црква је древна и угледна народна установа. Модерно српство је назамисливо без православља. Ипак, треба бити слеп па не видети све слабости и то тешко бреме наслеђа из 20. века. Иначе не обраћам много пажње на коментаре читалаца на сајтовима медија. Ипак, понекад их читам у нади да ће ме насмејати. Један читалац привукао ми је пажњу ставом који не морамо делити са њим. „Лепо сте то рекли.“ написао је испод вести о видовданској проповеди, „Још само да се преселите у Пећку патријаршију и паркирате тамо своје џипове.“ Колико год била вулгарна, ма колико се не односила на велики број наших епископа, ова оцена данас је мишљење многих у Србији и српским земљама.

О Видовдану, како је и ред, посланик Славиша Ристић некадашњи функционер ДСС-а, писао је у име организације коју предводи и васколиког српства Косова и Метохије, а коме ли другом до руском цару. Многи Срби из Метохије су се крајем 19. века неко време изјашњавали као Руси, па је то ваљда и део континуитета. Ристић је у опширном писму обавестио председника Путина о лошем стању на Косову и Метохији и о томе како је Србија под разним притисцима. Позвао га је да и даље подржава Србе са Косова и посебно да никако не признаје независност албанске државе. Тврдио је да су власти у Београду подмићене, да ће признати независност Косова. Уколико Руска Федерација остане уз Србију, тврди Ристић, једног дана, макар из много година и векова, неке нове генерације ће бити у прилици и могућности да ослободе Косово и Метохију и врате их под пуни суверенитет Србије. Писмо свакако има унутрашњи значај. Деценијама су Срби са Косова писали Београду, сада могу да пишу Москви. Очекивати од Путина – припадника олигархије која је преко ноћи распустила Совјетски Савез и која више брине о Чеченији или Криму него о тридесет милиона Руса који у већини бивших совјетских република живе без било каквих националних, просветних и културних, а да не говоримо о колективним политичким правима – да ће водити политику према заграничном Српству противно политици Београда, говори или о великом непознавању руске политике или и суштинском прагматизму. Ристић је, међутим, на једном месту изнео и став према коме је Вучић обећао САД и ЕУ попуштање у вези са статусом Косова и Метохије. Према његовом мишљењу Зоран Ђинђић био је и убијен када није испунио слична обећања. Сладуњаву тезу о томе да је чак и Ђинђић уствари био патриота, сместа су одбацили и пренебегли медијски ексадрони Вучићевог режима. Тврдили су да је Ристић вођи претио смрћу. Силина овог општег напада је толика да је до данас постало тешко наћи целокупан текст Ристићевог писма на интернету.

Где долазимо на овај начин? Зар родољубима из цркве и ДСС није сумњиво што свака власт на крају изгуби понешто у вези са Косовом и суштински вољно или под притиском попусти? Можда са циљевима наше политике нешто није у реду? Средства су може бити недоговарајућа? За то време шеф српске дипломатије Дачић слави четврто „одпризнавање“ косовске независности. Ипак, његов циљ није да већина оних који су признали одустану од подршке независности. Напротив, он тврди да је важно да мање од 100 држава признаје Ксоово како би се после договорили око компромисног решења – поделе и признања. Више ништа се не крије, само дела власти, која су по правилу непромишљена и недемократска, немају истинску и одрживу алтернативу.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар