Чедомир Антић: Власи

понедељак, 22 маја, 2017 у 4:07PM

Србија активно учествује у изборима за парламент „Косова – УНМИК“. Понекад ми се чини да су ресурси српске државе у потпуности у служби настојања најважнијих странака косовскометохијских Албанаца да коначно заокруже и међународно афирмишу своју непризнату републику.

Српска влада, а посебно одани јој медији, јавно критикују шовинистичку елиту која већ годинама представља Албанце из покрајине. Ипак, у суштини наша власт помаже уместо да се супротстави тренду непрекидне радикализације коју намећу политичке потребе овог ентитета који се непрекидно налази у кризи.

Прошле седмице лажни судови, криминалне парадржаве прекинули су потрагу за убицама жетелаца из села Старо Градско. То је сасвим логичан исход, јер – осим пар манијака и криминалних типова који су у миру убијали и Албанце, неопходних како би био одржан привид да „репубљик“ није само нешто мање од смоквиног листа три нарко- картела – албански судови и нису судили убице српског народа. Званична Србија ништа не предузима док криминалци Тачи, Харадинај и Муслију хорски обећавају да ће заузети Ниш. Несудови ослобађају убице, од којих неке седе у паравлади или распарламенту „репубљике“. А бивши Брозов омладинац, један од олигарха некадашње СФР Југославије – њен први издајник који је стао уз неоправдану побуну најповлашћеније националне мањине у Европи, чије су коловође, уместо државе у којој су имали сва права, бирали Енвер Хоџину дистопију – наставља свој рат против Србије. Тај несрећни Азем Власи, несуђени амбасадор репубљик-е у Малић Зију Мила Ђукановића, увек је код мене имао некакав кредит. Сви ми ружни људи некако морамо да се трудимо да превладамо тај недостатак који у јавним наступима обично, макар током првих тренутака, увек бар помало наштети ономе што говоримо. Власи није само ружан… Он је стереотипно ружан. Да је бар руски, нигеријски, српски, мексички ружан… Не, он је домицилно, стереотипно ружан. Ја верујем да се иза те изгубљености у преводу и изостанка говора лица – човека који као да је цео дан лежао на пропланку, грицкајући влат траве, ослушкујући да ли се чују овце и од летњег сунца и светлог неба мало отупелих других чула – вешто крије памет која га је и пропоручила за успешну политичку, правну и, из објективних разлога не тако велику, крајеру у дипломатији. Његови наступи ми ипак често не дају за право.

У седмици када је тријумфовао расистички и племенски принцип косовског параправосуђа, а Српска листа као бела рада, упркос неиспуњењу бриселских споразума од стране албанске стране, истакла кандидатуру на изборима на којима ће тријумфовати они који су убијали српску децу или, у бољем случају, у приштинском притвору албанске парадржаве добијали фрасове када им донесу српску бамби плазму или јафа кекс, Власи је гостовао на једној овдашњој телевизији.

Нешто је говорио о томе како Србија остварује програм из „другог“ Меморандума. Тврди да у Србији настаје вођа, да је једини циљ стварање Велике Србије, како се конструише непријатељ… Слушао сам га у тишини са сажаљењем, како се слушају са ума сишавши. Требало ми је времена да рационализујем те лажи и бесмислице које могу да прођу код неких бирача, али их је ружно и непристојно понављати изван контекста кампање и то на телевизији коју сматрате за страну, на туђем језику који упркос каријери, огромним бенифицијама и привилегијама нажалост ипак никада није постао ваш.

Меморандум САНУ, да не улазимо да ли је реч о довршеном или недовршеном и на који начин објављеном документу. Познат је јавности и његов текст, иза кога академија није стала, није споран. У њему нису изнете аспирације нити према ком народу нити републици СФР Југославије. Аутори, конзервативни српски комунисти, захтевали су само да Србија буде равноправна са другим републикама. Тражили су да и Албанци буду равноправни са другим националним мањинама. Да, то су она права, која су Власију била мала, о којима данас и не размишља, али их никада не би дао Србима са Косова и Метохије. О Албанији и да не говоримо, она до данас Србима није дала ни најнижа мањинска права. Какав је то „други Мемоандум“? Да није Србија пошла у освајање Македоније и обесправљивање етничке већине у тој држави? Није – Албанци су. Да није Србија обећала да ће ослободити стари српски град Коњух (Драч, који је историјски био и српски, за разлику од Ниша који никада није био албански)? Да није Србија спречила извршење 40% Бриселског споразума – оснивање Заједнице српских општина? Није – Албанци су. Да ли влада у Србији пада због неколико хектара територије Црне Горе или пада Тачијева влада? За разлику од САНУ, која је рачунала да Срби имају своју државу Југославију, Албанска академија наука је 1998. прокламовала уједињење Албанаца као национални циљ.

Докле ћемо то да трпимо? Можда би требало прво да престанемо да трпимо Власија… Ако неће у пензију у својој земљи, могао би макар да оде у мировину из наших медија.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар