Чедомир Антић: Враџбине

понедељак, 15 јануара, 2018 у 9:06PM

Митрополит Амфилохије изјавио је да се боји како политика председника Републике Србије Александра Вучића води издаји Косова. У једном интревјуу, објашњавајући разлоге због којих је подржао Апел за одбрану Косова и Метохије, који је изворно покренула Демократска странка Србије, најугледнији српски архијереј после патријарха споменуо је поверење које је наша црква указала садашњем српском премијеру али је и објаснио како политички развој Вучића и његове странке током протекле деценије даје много разлога за стрепњу. На питање о председниковом консултовању са интелектуалцима, односно „дијалогу о Косову“, митрополит је оценио како је реч о покушају смањивања председникове одговорности.

Није чудо што је митрополит Амфилохије ово изјавио. Он је, као и сви други људи, пре свега грађанин. Иако живи у другој држави, Србија је држава српског народа, и он као угледни Србин, а и као мудар човек може и треба да каже своје мишљење. Подсећам да је црква одвојена од државе и да онај ко не верује у Бога или презире ову установу, можда треба да одабере да игнорише мишљење наших архијереја. Црква у српском народу нема велики утицај, а од обнове српске државности у Србији и Црној Гори (пре више од два столећа) било је примера да политика устоличује митрополите и патријархе али није био случаја да синод именује краљеве и председнике. Украто: ово није Хрватска. Имамо много проблема али немамо баш све муке и невоље овог света.

Мене је помало изненадила реакција политичара на ову митрополитову изјаву. Чули смо генераног секретара председништва Николу Селаковића који је оптужио митрополита за врачање и присетио се како је он два пута „држао опело Вучићу“. Министарка Зорана Михајловић, нова српска преподобна Параскева, невероватна верница која крсну славу организује у хотелу Хајат, присетила се како око Косова не треба да се делимо, па макар ни по вољи митрополита, већ напротив како морамо да се уједињујемо. Из опозиционе Демократске странке покорно су приметили да су „напади на председника недопустиви…“

Имам четири питања: 1) Када је неко током две и по године министар у влади којa је преживела рат у коме су нам отели Косово и Метохију, из владе не иступи, али на дан почетка бомбародовања узме станчину у најскупљем делу Новог Београда… Шта је он? Родољуб? 2) Када неко двадесет година не дозољава да се води било каква политика осим митоманских и шовинстичких завијања, а његова странка истовремено подржава политику пасивности на Косову и Метохији, док његов председник и кум епископа рашко-призренског напада најгорим погрдама… Шта је он тачно? 3) Када неко за пет година владавине преда судску и полицијску власт албанској влади у Приштини, а за узврат не добије ништа и још натера српске посланике у парламенту „Репубљик Косова“ да гласају за Хашима Тачија као председника и Рамуша Харадинаја као премијера… Ко је онда он? И коначно – 4) Не заборавимо да је исти, када га је несрећни народ Србије изабрао за председника републике, рекао да и у условима у којима је од нашег суверенитета остало само неколико места у међународном организацијама која не дамо „репубљици“, треба да се тек одрекнемо митова и променимо устав… Каква је то тачно политичка појава?

Мени пада на памет да је реч о ИЗДАЈНИКУ. Најгорем могућем – нечасном, клеветничком, подлом, прикривеном издајнику своје државе и народа.

Мислим да нисам национални или било какав фанатик. Не мислим да постоји света земља које се њен народ под одређеним историјским условима, штитећи своје интересе, уз поштене преговоре и на демократски начин не може одрећи. Било је таквих примера у историји, чиниле су то много моћније државе од Србије. Уверен сам, међутим, да је издаја немогућа без притворности и лажи, одбацивања принципа, закона и идеала које једна држава и њена нација консензуално морају да деле. Е, управо ту је Вучићев проблем. Није он никада много марио за Косово и Метохију. Он је у својој каријери успео два пута (1999 и 2013 године) да их се одрекне и представи све друге као издајнике. Сада се спрема да то учини и трећи пут.

Уверен сам да Апел за одбрану Косова и Метохије, чијим словом је препоручено да Србија и Срби неактивно чекају наредних деценија и векова, док се не стекну међународни услови да отету покрајину ослободимо, није ни мудар ни далековид. Ако стојимо по страни, неактивни и не бавимо се политиком, она ће се бавити нама. Потписници овог Апела су, ипак, искрени у својим уверењима. Ако и греше то чине чиста срца и у уверењу да раде нешто што је добро. Какве ли су мисли у главама Александра Вучића и његових министара? Да ли они верују у макар и део онога што говоре?

Не верујем.

Posted by
Categories: Актуелно, Саопштење, Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар