понедељак, 19 августа, 2019 у 10:22AM

Срби немају право на тиранију. Уверење већине наших грађана да су расправе у скупштини бесмислене и непотребне, а свеукупно гледано знак националног нејединства, изузетно су штетне за државне циљеве Србије. Исто је и са заграничним српским земљама. Слога се мора градити на слободи и демократији. Србија нити је нација у настанку, нити има иза себе моћне велике силе. Наши адути могу бити само праведност нашег циља и стање наше државе.

            Историјски усуд и опредељење наших старих, учинили су да тако буде и у прошлости. Нисмо постали крајина неке велике силе, нити њени слепи извршиоци. Отаџбина свих Срба и матица наших земаља није држава у настанку, па да је за формативне године важно да постоје самовласно успостављени ред и поредак. И јасно је да од 19. века диктатуре не само да немају историјске среће, већ и нису добре за наш народ. О тиранији као безаконој и бесудној самовлади и да не говорим.  

            Многи у Србији, а према анкетама видимо и у Црној Гори, верују да Србији иде боље након што су се 2014. на власти учврстили један човек и његова странка. Споља гледано, на први поглед, и може деловати тако. Србија говори једним гласом. Њене владе су стабилне. Нема више оних однарођених американофилских и евроманских експонената да из опозиције сопственом народу, неизабрани, управљају једва сабраном демократском већином. А нема их у јавности зато што су у власти коју држе чвршће него икада. Једном је дата власт, једнога је по потреби молити, само се његова похлепа преко разних посредника мити, он види и зна, и – већина тако мисли – кад застрани, брзо ће бити оборен. Једном срушен платиће за све, сви ће нешто ућарити а онда ће потражити другог сличног.

            Наравно, то су илузије. Србија није ништа успешнија због једностраног и пристрасног извештавња велике већине домаћих медија. Србину није ништа боље зато што је његов председник лично моћнији од свих претходника. Узалуд је Херцеговцима да се радују што им је поклонио два милиона евра, за његове власти нестале су установе које се баве српским народом у заграничним земљама. Џаба је Додику да се радује што га зову на сваку страначку прославу владајућег режима. Сада је у милости, а да ли је Српска спољнополитички приоритет Србије? Докле год Вучић гради режим по узору на Ђукановићев и док га саветује Тони Блер, а на изборима у САД донира Клинтоновку – дотле је јасно да у Београду столује Милошевићев политички потомак. Прагматични властохлпеник који ће га издати за ситнину и претворити га политички кусур. Хвала му што је помогао Србе из Хрватске у изборима за Европски паралмент, али и зато што је поздравио улазак Хрватске у ЕУ и зато што је потрчао на инаугурацију Колинде Грабар Китаровић која мисли да је хрватска сусед са Војводином и зато што је ове године честитао гоишњицу противуставног проглашења независнсти Хрватске из 1991. године, када су коначно обесправљени тамошњи Срби.

            Кажу  пензионери и неинтелектуалнији међу таксистима: „Вучић барем нешто ради“. Вредан је стварно, али шта ради? Где су резултати? Зашто је кумулативни раст БДП-а Србије у ротеклих шест година нижи него у било којој од суседних држава, укључујући Босну и Херцеговину и Северну Македонију? Зашто се хвали енорним повећањем запослености када је она у условима малог привредног раста немогућа?  

            Србија је у старо време „извозила“ демократију. Ка Србији су гледали и на њу се угледали многи на Балкану. Демократска омладина у Црној Гори ослањала се на Србију у настојањима да демократизује и модернизује државу. У Хрватској су желели да старе и немоћне установе развлашћене од стране Беча и Пеште буду демократизоване и унапређене баш какве су биле срспке. У вардарским и егејским словенским земљама Србију су звали „Слободија“. Није ни чудо да је средином 19. века британски реформатор Брајт, Србе назвао „демократским народом“.

            Зашто је онда данас овако? Зашто нам у време реалног социјализма створени слој необразованих људи без заната бира владе? Милошевићеву и Вучићеву. Зашто Народна скупштина више не расправља ни о буџету? Зашто влада троши више енергије на сузбијање већ одавно разбијене и затучене опозиције, него за одбрану права и слобода српског народа? Шта је Србија без слободе? Каква је то Србија када јој најгора од свих „Црних Гора“ у историји служи као узор? Наш председник следи пример црногорског властодршца! Наша држава заборавља српски народ у Црној Гори – темељ и лучу Српства – који је преживео Турке, Аустријанце, фашисте, нацисте, комунисте, па ће неоусташе ! Да ли имовина брата, кумова, неколико шофера и стотинак саучесника, који без СРС-а и СНС-а у већини не би били ништа више од скитница са повременим занимањем, вреди као будућност нашег народа, као углед наше државе?!

Posted by Чедомир Антић
Categories: 2/5.000.000