Чедомир Антић: „Замрзнуто“ Косово

понедељак, 25 јуна, 2018 у 6:56AM

Пре неколико дана био сам једини гост извесне емисије посвећене Косову и Метохији. Водитељ са ставом, бивши колумниста утицајног недељника, говорио је одлучно и страствено. Косова и Метохије, рекао је, не смемо никако да се одрекнемо. Докле год је формално и на корак од пуне независности постоји могућност да га једном вратимо под пуни суверенитет Србије. Сваки аргумент одбијао је лаконском тврдњом да је уосталом свеједно какву ће Србија политику водити, пошто за њу нема разлике у односу на то да ли је статус Косова и Метохије одређен или није… Штавише, лакше је ослободити ентитет који не признајете од међународно признате државе.

У петак је објављено истраживање јавности Србије. Више од половине грађана спремно је да због Косова и Метохије уђе у рат. Више од трећине би у рат ушло да одбрани претежно Србима насељен север Косова, а више од 10% спремно је да у том случају ратује за повратак целокупне територије отцепљене покрајине под власт владе у Београду. Кажу да је најзанимљивији резултат ове анкете однос грађана према преговорима. Око 2/3 грађана сматра да је „замрзнути конфликт“ најбоље тренутно решење. Истраживачи су, тврде, били изненађени тако високом подршком грађана замрзнутом конфликту. Један од њих рече како је то важна политичка чињеница о којој треба водити рачуна. Питам се: како да наши политичари о томе не воде рачуна, када је замрзавање конфликта било њихова једина политка у чију су исправност тридесет година уверавали грађане?

Политика Србије током протекле три деценије била је пасивна, реактивна и њено јединство заснивало се на неактивности и странчарењу. Размислите да ли је од амандмана на Устав СР Србије из марта 1989. године било неке дугорочне, планске активности Србије? Па чак и ти амандмани су више били усмерени ка очувању режима и комунистичке уставности него што су били у интересу српског народа и грађана Србије. Замрзнути конфликт пружа оправдање владама да су учиниле све што су могле. За то време за САД и ЕУ конфликт није испод нуле, већ је одавно у ужареном тигању. Током протеклих десет година, од насилног признања Косова, они су забележили низ успеха. Успели су да реинтегришу север Косова у састав албанске државе. У време када је прогласила независност албанска косовска влада није смела да пошаље полицију на север, нити је контролисала административну линију. Данас хапси српске министре усред Северне Митровице, а враћа кога јој драго са границе. Косово је признато од стране 57% чланица УН и члан је велике већине међународних организација. Две владе у Србији су уз помоћ САД и ЕУ оборене због Косова. Какав напад на Север Косова? Он би албанским властима у Приштини могао бити потребан само уколико пожеле да протерају српски народ. На Северу Косова нема више српске државе. Осим можда њиховог заштитника НАТО-а, не знам ко би их спречио да учине шта год желе на простору северних граница, области чију полицију и граничне службе контролишу.

Плашим се да већина грађана жели да заборави на Косово и Метохију. Иначе би Косово било прво међу приоритетима бирача. Напротив, оно се према истраживањима већ традиционално, од рата, налази на десетом, понекад и дванаестом месту приоритета од којих многи (нажалост по мишљењу истог народа важнији од Косова и Метохије) могу да се остваре само у сарадњи са ЕУ и САД. И док већина грађана покушава да „замрзне“ Косово и затвори га дубоко у заборав, правдајући то интересом неких будућих генерација које ће бити у повољнијем положају и похитати да га реше, једна активна и безутицајна мањина, поздравља се гласно у свакој прилици са „Догодине у Приштини!“ и „Догодине у Призрену!“.

Србија јесте у Косово и Метохију уложила много новца. Развој КиМ током монархије и социјализма био је велики и имао је високу цену. Он је био лоше планиран и неодржив, али је ипак тај напор за поштовање. Милошевићев режим је злоупотребљавао Косово и Метохију, мало је урадио да трајно ојача српски народ у покрајини. Ипак, српски суверенитет је према неким проценама само када је реч о снагама реда коштао милијарду немачких марака годишње – као мањи модеран рат. Према налазима владе Србије из 2013. године, власт ДОС-а је током једанаест година тамо уложила 2,4 милијарде евра. Пошто стварање једног продуктивног радног места у Србији кошта око 8.000 евра, требало би да је за тај новац било могуће отворити 300.000 нових радних места. Дакле што на КиМ, што у остатку Србије, а у корист државног суверенитета у покрајини. То се наравно није десило. Непромишљене, неприпремљене и неодрживе инвестиције биле су пре свега покушај влада да народним новцем оправдају сопствену савест и грешке. Коштуничина влада омогућила је двоструке плате запосленима на КиМ – тиме је повластила политичку мањину и створила „елиту на точковима“, која живи у Средњој Србији, а ради или је бар запослена на КиМ. Укинуо је и пдв чиме није подстакао предузетништво на КиМ већ групе криминалаца које су манипулисале робом превоженом преко отцепљене покрајине и касније продаваном без пореза.

Шта су наше елите и већина грађана учиниле да вратимо Косово и Метохију? Па ми немамо чиновнике који говоре албански! Усред Београда нам тај језик предају албански родољуби заговорници теорије да су Албанци најстарији народ у Европи. Када сам пре рата био војик у Гњилану нас из Београда било је пет пута мање него што би требало да нас буде. Где ће Србија бити за педесет година, ако је само током 2017. изгубила 40.000 становника?! Зар није дакле чудно што је свака влада током претходних тридесет година попуштала, и свака је у очима родољуба на крају постала „издајничка“. Чуди та општа лицемерна самонаметнута илузија.

Будуће генерације не траже од нас да им оставимо нерешен статус Косова. Оне од нас не траже ништа. Ми треба да се питамо шта смо учинили за идеале у које верујемо и програм који сматрамо најбољим за Србију. Искрени одговор би несумњиво био поразан.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар