уторак, 31 марта, 2020 у 9:17AM

Напредак медицине у нашим земљама током 19. века био је очигледан и изузетан. У Војној болници Ниш – најстаријој непрекидно постојећој болници у Србији и Српству – основан је 1900. Пастеров завод. Пуковник Михајло Марковић, који је командовао болницом у време оснивања завода, објашњавао је краљевима Александру и Милану значај велике болнице која се налазила уз српске земље у Османском царству, њихов просветни, хуманитарни и политички утицај. Био је то први такав завод у Источној Европи. Када су 2010. из Војне болнице, у чијем је кругу страшна Ћеле кула (у којој се зна која је лобања Синђелићева), наши искусни официри-лекари пошли у мисију УН-а у Чад, тамо су по први пут видели људе код којих се ова страшна болест развила! Неки од њих су имали близу четрдесет година радног стажа.

Нешто касније него у Србију, организовано здравство стигло је и у Црну Гору. Варошки доктор на Цетињу, „први доктор медицинских наука у Црној Гори“, Петар Миљанић био је управник болнице и начелник санитета. Он је у земљи 1885. спровео прву систематску, обавезну вакцинацију против великих богиња.  Шест година касније, саставио је Зборник правила, прописа и наредаба у санитетској струци Кнежевине Црне Горе.

Негде у ово време др Лазар Димитријевић, познати српски окружни лекар који је службовао у Смедереву и Ваљеву, припремао је друго издање своје књиге Како наш народ живи. У овој изванредној студији, посвећеној животу и здравственим приликама становништва Србије, али и Црне Горе и Јужне Угарске, Димитријевић описује и заразе. Страшну колеру која је косила становништво тог времена. Пишући о значају чистих извора воде описао је и настојања власти да ово питање реше. „Оријент почиње од Пеште, јер тамо су били први пут избили оне који су дошли да дезинфицирају станове.“ Однос становништва даље на југ био је, је ли, све гори. Једва је успевао да сакупи сеоску децу да их вакцинише их против богиња, зато што су родитељи одбијали да за то дају пристанак. Једном су му, у то време без струје и фрижидера, јавили да је сусптанца којом је вакцинисао децу неисправна. Седмицама се гризао, плашећи се да ће деца помрети и подозревајући да му је неисправно цепиво послала конкуренција његових добаљача, у жељи да им напакости.

У Нишкој војној болници налази се једини споменик који су лекари подигли својим пацијентима. Ова малена пирамида направљена од зеленкасто-сивог камена, подсећа на једну од највећих епидемија која је током историје погодила наш народ. Србија је током лета и јесени 1914. била нападнута од стране великих аустроугарских војски. Више од стотину хиљада српских војника погинуло је током ових месеци. У подрињским градовима казнена Поћорекова експедиција извршила је прави геноцид. У Шапцу је 1918. пребројано свега 58% предратног броја становника. Четвртина Србије се током месеци, који су прошли између битака на Церу, Сувобору и Колубари, нашла на ногама и точковима у збеговима. Међу десетинама хиљада војника поражених аустроугарских корпуса налазили су се и они који су дошли из крајева монархије у којима је тифус био ендемска болест. Пегави тифус до тада је практично био непознат српским лекарима. До пролећа 1915. између 800.000 и милион грађана Србије оболело је од ове болести – око 30% становништва предкумановске Србије. Никада нећемо сазнати колико је заражених умрло, процењује се око 100.000.  Жаришта епидемије била су војним болницама у Ваљеву и Нишу. Лекари су посебно били жртве ове пошасти. Више од половине оних који су лечили болесне било је заражено. Многи су и умрли. У то време у Србији је боравило више од хиљаду лекара и медицинских сестара из разних држава света. Половина чланова свих мисија узетих заједно били су Британци. Леди Пеџет боловала је од тифуса у Скопљу, један њен млади рођак умро је од ове болести служећи у српској болници, Черчилова рођака водила је једну мисију, а др Хилтон Јанг, будући лабуристички министар здравља, дошао је и сâм на челу групе лекара. Када се др Изабела Рос разболела, а са њом су умрле и две болничарке које су је неговале, у Британији се јавило 500 добровољаца да их замени! Било је то време када је у Британији било само 1.000 школованих лекарки, стотине њих похрлиле су на балканска ратишта да помогну јуначкој и мученичкој српској војсци.

Коначно, епидемија је укроћена уз помоћ британског пуковника др Хантера, који је српске власти саветовао како да спроведу карантин и заведу санитарне мере. Он је конструисао „Српско буре“ за дезинфенкцију.

Posted by Чедомир Антић
Categories: Ставови, Текстови и анализе