Чедомир Антић: Застава

понедељак, 3 фебруара, 2020 у 1:57PM

Застава је општи, уједињујући национални симбол. Са заставом се живи, за њу се ‘мре. Њу не намећу – њу доказује време. Баш као и друга два велика симбола нације – грб и химну – њу не стварају појединци, већ поколења у времену.

Због заставе су Бурбони, једна од најславнијих европских династија, изгубили престо. После осамдесет година превирања започетих француском револуцијом, династија је прихватила тековине слободе, једнакости и братства, а народ је већински желео рестаурацију монархије. Коначно, упркос томе што су прва двојица председника Треће република били монархисти (!), скупштинска већина и претендент на престо војвода од Шaмбора свадили су се око заставе. Несуђени краљ није хтео да прихвати тробојку. Тако је најславнија светска република – у то време земља без великих републиканаца – настала вољом једног војводе кога је Клемансо касније у шали назвао „француским Вашингтоном“. Ако неко жели да створи нацију, он у условима опште писмености и макар формалне уставне демократије, мора деловати као помиритељ и ујединитељ. Тако је Абрахам Линколн, после четворогодишњег рата у ком је погинуло милион људи, чија је кривица несумњиво на сегрегационистичком и на ропском раду утемељеном америчком Југу, приликом првог јавног збора лично први запевао Диксиленд, неслужбену химну Конфедерације.

Застава Србије и српског народа најстарија је застава Јужних Словена. Развијена давне 1838. године, словом другог најстаријег балканског устава. Тако је и Црна Гора могла да се подичи тиме да је прва добила заставу. Није ружно за једну државу да у својој традицији садржи елементе нација из којих је потекла или култура и идеологија које су јој важне. Зар није тако са заставама САД,  Канаде, Велике Британије, Руске Федерације, Кине, Србије… Црна Гора је у 18. и 19. веку добила сопствене државне традиције, династију, њен грб, заставу. Вековна борба за одбрану вере и Косовског завета  дала је значај барјаку који  је на себи имао крст. Ипак, претходни дани, хиљаде српских тробојки развијених широм Црне Горе, показују да деценије прогона нису биле довољне. Као прекречене фреске са зида цркве у Пекићевом роману Време чуда, завиориле су небом Црне Горе заставе које не симболизују само српство, ни црногорство, ни Немањиће (чије су боје биле плава и црвена), ни словенство, већ и оне велике идеале које је подстакла тробојка Француске револуције.

Мукторпна је била историја једине црногорске заставе пре 21. века и Ђукановићеве апостазе од демократије, правде и људскости.  У Првом светском рату нити једна пуковска застава српске војске није заробљена, за разлику од судбине југословенске заставе краљевске војске из 1941. године. Комунистичке власти су укинуле традиционални грб, избрисале орла Немањића и круну, уколонили крст са штита на коме су осцила (која не симболизују слово „С“, већ прво слобо грчке речи „василевс“ што се односи на „цара свих царева“ Исуса Христа). Онда су такав штит ставили у венац и испод црвене петокраке звезде. Милошевић је једва пристао да врати тробојку без идеолошких обележја. Грб није прихватао никако. До 2003. смо зато имали стари грб, а његов предлог је био да грб са осцилима добије крст у виду сасвим изванредно танке линије. Коначно, враћени су историјски народни и државни симболи. Показала се као тачна мисао Стојана Новаковића, великог научника и државника, да спојени народни и државни грб из 1882. (орла и штит са крстом и осцилима) више нико неће раздвојити ни нарушити. У АП Војводини су комунисти покушали да наметну народу некакву заставу са зеленом пругом или, недавно, са симболима Европске уније. Упркос закону и страначким централама у Београду и Новом Саду, велики број општина никада није развио ту заставу. Данас је симбол аутономије српска народна застава. У Републици Српској застава је „преживела“ Уставни суд у коме већину имају странци и Бошњаци. Моја баба се сећала како је 1941. године, када су албански фашисти на улицама Приштине у маси тукли српски народ, један свештеник смирено прихватајући судбину, показао у небо где су боје у облацима биле распоређене као у старој застави краљевина Црне Горе и Србије.

Прошлог четвртка пењао сам се Вишњићевом улицом у самом центру Београда. Двојица дечака, по мојој  процени нешто млађа од осамнаест година мирно су на зиду зграде сликала српску тробојку. Полиција је јавила да је у знак солидарности са прогоњеном већинском и демократском Црном Гором широм Србије насликано 397 таквих мурала. Дуго сам покушавао да им дам новац „за фарбу“ (сендвич, сок, колаче…), али они су са презиром одбили. Као да и сама похвала умањује њихове мотиве.              

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар