Чедомир Антић: Зашто сам против Вучића

понедељак, 2 септембра, 2019 у 1:33PM

Република Србија од свог оснивања 1944. није имала таквог политичара. Током пуних седам година Александар Вучић ужива подршку апсолутне већине грађана који изађу на изборе. Никада током протекле три деценије, од како република тврди да је демократска и има истинску самосталност, један политичар није стекао општу подршку и признање у Србији, широм заграничног Српства, у расејању. По први пут шеф српске државе има уважавање влада суседних држава – са некима од њих је савезник и пријатељ. Слично је и са Великим силама, никада од Броза, нисмо имали општу афирмацију шефа државе и макар начелну подршку свих Великих сила. На челу СНС-а, партије са чланством које је наводно досегло 700.000, Вучић је уништио десницу у земљи. Једне је маргинализовао, друге поткупио. Још је горе са левицом, она која није у његовом савезу спас тражи код богаташа или у западним фондацијама. Миљеник Запада, Вучић је изазвао шизму у „Другој Србији“ – чудном савезу лично утицајних и политички моћних страначких бескућника који имају толики значај да је без њих незамислива српска влада, а годишње се у њихове невладине организације слије око милијарду (!) долара новца из САД и ЕУ. Разуме се већина тог новца се сместа и врати донаторима, али и мањи његов део чини их богатијим од највећих тајкуна и од било које од српских странака. Њих је Вучић посвађао и међусобно и са памећу. Тако већи део седи уз њега и чека да изда Косово. Други део је постао љући и неразумнији него икада, па са опозицијом која тврди да брани Косово покушавају да га оборе народним протестима. Вучић је коначно успео да једну дифенбахију постави уместо себе да глуми премијерку, и свима се на западу то чини величанственим зато што је то „лице у саксији“ декларисано као хомосексуалка.

Милошевићево политичко дете и једини Брозов карактерни праунук, Вучић је успео да несрећни народ – који на годишњем нивоу од пристојног живота дели макар 600 евра више него 2011. године – убеди како живи у времену невиђеног напретка и успона. Пензионери, чија су примања и данас нижа него пре седам година, кују га у звезде. Јер он брине о њима тако што им је из душа истерао немир и недоумицу. Нема више независних медија, нема дисидентских министара, истинских коалиција нити опозиције у парламенту. Осим једних новина и пар телевизија малог значаја, све остало је постао хор Вучића и његових саучесника. И пензионерима је лепо – све им је речено и они су задовољни. Граде се аутопутеви – а што ништа није на време завршено, што је све двоструко скупље него што је уговорено, што су читави сегменти привреде запостављени, што је раст и даље нижи него пре 2008. године… То никога не занима јер је „сан о срећи више него срећа“, па макар и говорили о нечему нимало романтичном, као што је политика.

После седам година Вучићеве власти Србија је стабилна, наравно уколико као претњу стабилности видимо слободу штампе и истински парламентаризам. Ако су стабилност криминалци које плаћа да се сукобљавају са гневним народом пред председништвом, ако је демократија онемогућавање расправе о буџету и неговање политичких мапета и тролова у парламенту, ако је раст фирма, седамнаеста по броју запослених у Србији, са хиљаду и по плаћених ботова која је током једне године оставила десет милиона коментара на вести и на друштвеним мрежама… Онда је Србија заиста успешна држава.

Квалитет живота нису статистике већ осећање грађана. Недемократска маргинализација и потом готово уништење опозиције отежава артикулацију незадовољства. Зато 12% становништва који су чланови СНС, а са њима и запослени у јавном сектору, заједно са којом стотином хиљада затуцаних земљака, сељака и стараца чини натполовичну већину у иначе малој излазности. Сви смо ми Срби сељаци или смо од њих потекли, али замислите кад у таквом друштву за неког кажемо „сељачина“. Та безбројна жакерија презрених, које су умели да мобилишу само комунисти, остављена је деведесетих Шешељу, Вучић јој је данас дао видљивост и привид власти.

Дозвољавам да многи мисле дугачије, али против сам власти која руши демократију. Ако држава није демократска наша је патриотска дужност да је таквом учинимо. Идеје да би недемократија могла да буде корисна у националној борби или модернизацији у савременим условима није тачна. Вучићев досадашњи учинак у социјалној, економској и спољној политици у нашем случају то и доказује. Човек који је свима нешто обећао сада врда како би народ навео да прихвати предају Косова, заборавио је српски народ из Црне Горе и Хрватске (којој је честитао дан проглашења независности – када су Срби коначно обесправљени), члана председништва Босне и Херцеговине претворио је у свог активисту у непрекидној изборној кампањи.

Наводна стабилност и тобожњи успеси доћи ће једног дана на наплату. Не бих желео да тај дуг буде испостављен нашој деци, а да наша генерација претходно сахрани Вучића, после полувековне владавине, поред Броза и његове супруге.   

Зато сам против Александра Вучића и његовог режима.       

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар