Чедомир Антић: Завера

среда, 16 децембра, 2020 у 3:08PM

Енглески историчар Тимоти Гартон Еш био је збуњен. Док је чекао у ходнику „Сава центра“, који је тих неколико недеља замењивао излупану Савезну скупштину, срео је новоизабраног председника СР Југославије без већих препрека и формалности. Коштуница се сâм кретао међу посланицима и новинарима. За то време, око Влајка Стојиљковића, министра унитрашњих послова смењеног режима,  тискале су се црвене беретке. Еш се питао какав је то нови свет настао са мирним револуцијама из 1989, у које је убрајао и српско изнуђивање званичног признања савезних председничких избора.

Како год било непријатно и компромисно, у Србији је власт ипак промењена. Спроведене су какве-такве реформе. Под притиском НАТО држава, које су са нама већ три деценије у рату. Против отпора повлашћених, који су хтели да задрже привилегије и сиромашних – којима је милостиња неправедних била дража од правде безосећајних. Иако су се данас у већој мери Велике силе, а мање народна већина код нас определили за снажну власт једне странке, па су у моду поново ушле поједине старе злоупотребе, ми смо сада чак и по томе део „модерног“ света. На власти су странке старог режима, али оне воде једну – да кажемо и останемо живи – савремену политику. Нема више старих насиља, нема ламената за тоталитаризмом, нема тупог шовинизма… Чак је и Милошевић, када је изгубио власт, мало променио и модернизовао плочу. Јесте у последњем интервјуу рекао да би био на власти да је „командант Аркан још увек жив“ и поновио је да се његов син обогатио „носећи гајбице“ (што су Мило и Блажо Ђукановић до сада вишеструко доказали као тачно). Али је почео и да се „залаже“ за антиглобализам и проповеда против Света у коме ће бити места само за једну, „златну милијарду“ људи.

Да ли је могуће да је сада, после двадесет година, Црна Гора толико иза „заостале“ и „азијатске“ Србије? Пре неки дан је на некаквом безбедносном форуму организованом у Подгорици у својству председника републике говорио Мило Ђукановић. Ђукановић је том приликом  показао да му је карактер значајно надјачао интелигенцију. Пошто је тиранинов карактер током  протеклих деценија готово потпуно нестао можете само да замислите шта је том приликом рекао. Но, боље да замислите него да га преслушате, пошто каква год да Вам је машта, верујте да ће деловати умивеније, сређеније и разумније. Ђукановић је на скупу коме је присуствовала новоизабрана министарка одбране поновио све оне познате тезе које га и чине једним од најважнијих (истина усмених) теоретичара младог националног огранка десне тоталитарне, шовинистичке идеологије – монтенофашизма.

Народ је на протеклим изборима гласао против верских прогона. Изјаснио се против апартхејда – система у коме исти закон за неке народе има, односно нема примену. Грађани Црне Горе гласали су против корупције и непотизма. За све оно што Ђукановић, његов брат, син и њихови саучесници нису. Можда је неко из држава Квинте правио каријеру тврдећи супротно, али то време је изгледа прошло. Можда НАТО и не подржава демократију у Црној Гори, али је онима који тамо одлучују очигледно доста балканског Норијеге и нису били спремни да дозволе да црногорског Папа Дока замени неки Бро Док или Бејби Док. То је срећна околност јер очигледно да је обесправљивање и прогон Срба било нешто што је Ђукановић са правом сматрао препоруком у макар делу западних влада.

Можда је и добро што Ђукановић није схватио шта се догодило и да његове шовинистичке фобије, хипохондрије и халуцинације више никога не занимају. Он и даље говори о Митрополији црногорско-приморској Српске православне цркве као о некаквој парамилитарној организацији у служби великосрпства. Као да црногорске владике нису биле део те исте цркве чак и у време када су је укинули и гонили османски султани. Као да 75% грађана Црне Горе не припада тој цркви чијим је уједињењем 1920. председавао црногорски митрополит и чијих су двојица од седам патријарха били рођени на територији Црне Горе (укупно становништво Црне Горе, све са Албанцима, Бошњацима, Муслиманима, Хрватима, Црногорцима и Монтенегринима чини мање од 7% укупног српског народа). Ђукановић и даље говори о Србији као држави која је учествовала у његовом смењивању – он који је признао изборе, за које међународне установе тврде да их је управо он значајно ометао и кварио – заборављајући како је и колико утицао на смену два српска председника и бар једног премијера.

Ђукановић, међутим, има прилику да свој крај уреди како год жели. Питам се зашто те одвратне бесмислице нису наишле на реакцију званичника – макар присутне министарке одбране?

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар