Чедомир Антић: Завера завере

понедељак, 5 децембра, 2016 у 2:53PM

 

  Лепо је живети у Србији Александра Вучића… Ми живимо у нечему што би се могло назвати „Алцхајмеров рај“. Све што је „лепо“ или лепо не само да памтимо, већ нам због очигледних проблема заборавног рајског бивствовања о оба непрекидно говоре и најважније сегменте упорно понављују и у главу утувљују. Што је ружно, брзо се заборави, или тачније – брже боље о томе престану да говоре, пишу, зауставе рад камера, избришу снимљено… И после нас фанатично уверавају да се никада, ништа није догодило.

  Заједништво Србије и Црне Горе – упркос државној раздвојености, вољи великих сила и франковлуку и дрљевичлуку владајуће олигархије бивших комуниста, некадашњих југословена, пређашњих реформиста и људи у оставци – потврђено је нераскидивом и јединственом судбином. Имали сте државни удар !? Колико имате државу – е много вам је мањи и неозбиљнији био тај удар. Па ваљда један иисторијски деликт калибра Мила Ђукановића заслужује нешто више од руских хобиста и србијанских пензионера? Што би рекао српски мајор Љубомир Вуловић на суђењу „Црној руци“ у Солуну пре стотину година: „Судите како хоћете али немојте да нас вређате, зна се како се врши атентат…“ Пошто „професионалце“ који су се заверили да на дан избора изврше пуч на тај начин није могуће увредити, режим Мила Ђукановића и његово правосуђе одлучили су се за процес.

  Само Ђукановић то вероватно не разуме. Историја га никада није много занимала пошто се извесно поистовећује са њом. Ти сумњиви процеси увек су знак да је крај почео. Тако је било и са књазом Николом када је почео да ратује са сопственим народом – тражи бомбе и измишља регициде. Тако је било и у случају Ђукановићевог политичког оца Милошевића. Ево и данас је активан човек кога смо 2000. сваки дан гледали преко објектива сигурносне камере у црно-белој техници, на ТВ Дневнику или у Дневниковом додатку, како седи у некој ћелији војног затвора. Он и његова група су намеравали да дођу до Ђукановићевог политичког тате, отму га, стрпају у гепек аутомобила и прошверцују га из Србије са намером да га предају/продају НАТО-у и Хашком трибуналу. Срећом нису успели ! А мало је фалило. После седамнаест година видимо исти рукопис.

  Шта се то надвило над бившим југословенским комуњарама? Нешто као проклетство. Ето, прави Црногорци су уствари Црвени Хрвати, па су и ови наши „усрећитељи“, што су идеолошки више мутирали него грип за милион година, вериватно некакви „Црвени Кенедијеви“. Неко хоће да их убије, обори са власти, лиши историјске улоге националних упропаститеља… Страшно. И нека ми буде дозвољено да, иако сам аматер, приметим – то је немогуће без помоћи из иностранства.

  Ако се против Ђукановића уротила велика Руска Федерација, против овог нашег Вучића, који није црвен али је некада давно био црн као Ђаво (или бар Шешељев радикал), уротила се Америка. У близини његове породичне куће пронађен је мањи аресенал оружја, а полиција предвођена др Небојшом Стефановићем открила је да се ту врзмало деведесетседам (97) најгорих криминалаца који су на списку у картотетци МУП-а Србије а нису у затвору. И таман сам замислио сцену из чувеног филма Дежурни кривци, страшног Кајзера Шлозеа како вреба нашег великомученика Св. Александра Јајиначког, када његов леви протпарол кардинал Имењак де Вулин рече да је одговорност на америчком амбасадору. После се нешто вадио као нисмо га разумели, говорио је на старолатинском, а цитирао Вучићеву хагиографију која је на арамејском – а док се овај језик говорио није се ни знало за Америку – али остаје чињеница да је један овако тежак и замршен случај коначно решен тако што смо га заб0равили. Старији брат и узор Ђукановић бацио је карту и наша је служба одговорила и штихом и бојом а то је било важно. За после, „ко те пита“…

  Остаје, међутим, једна чињеница. Велики број оних који у овом тренутку леже у црногорском затвору, можда трпе тортуру и чекају суђење које може бити праведно само у мери у којој је Ђукановић демократа и слободоумник, држављани су Републике Србије. Каква смо ми то земља ако дозвољавамо да наше грађане малтертирају и мрцваре они који више ни сами себи ништа не верују. Ни гласа, осим ингениозне тврдње да не сме ни да каже шта се све спремало против црногорске владе… Исто тако није смео да каже шта се десило са дечацима поубијаним у кафеу Панда у Метохији – ојадио тврдњом да су српске службе одговорне за убиство по други пут родитеље убијених, а пуне истине ни судског епилога ни на видику. Шта год мислили, Братислав Дикић је српски полицијски генерал и српски држављанин. Он није неки тамо пензионер без домовине. Укључујући га на било који начин у заверу, укључују и Србију. Хајде лажна браћо, Франкови најмилији потомци, поступите као што би сте поступили са америчким „пријатељима“. Вратите нам нашег генерала, ми ћемо га судити, а ви притом не треба да ни да се извињавате ни да дрхтите. Кажете нисмо вам толики пријатељи – то је можда истина нисмо вас бомбардовали. А шта је са пуковником Радованом Алексићем? За шта је он крив? Докле ће да буде у затвору? Кога је то покушао да убије и има ли за то доказа? Да ли је уствари само крив затошто није издао своју Отаџбину за рачун туђег режима?

 У Србији свакако није Рај, али га је немогуће постићи заборавом. Време је да се сетимо ко смо, шта смо и да схватимо да је држава добра само ако не издаје своје грађане.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар