Чедомир Антић: Завера

понедељак, фебруар 13th, 2017 у 4:47PM

 

  Сећам са како је највећи српски комедиограф Душан Ковачевић описујући безочног Ђенку Ђавола, негативца у комедији Маратонци трче почасни круг, овом антихероју приписао безочну опаску. Док је присуствујући сахрани 155-огодишњег Пантелије Топаловића посматрао суседну (изван сцене) сахрану двадесетпетогодишњег самоубице, слушајући нарицање Ђенка је осмехнуто рекао: „Ех када би неко иза овога ставио бољи џез оркестар… То би била серија хитова!“

  Не тако безочна, али прилично гнусна идеја пала ми је напамет док сам слушао историјски говор број 7690, који је Мило Ђукановић одржао пре неки дан у Никшићу. Нисам замишљао како иза искусног говорника свира добар оркестар. Ђукановић довољно страшно звучи без музичке пратње. Ако бих бирао његове перформансе, дражи ми је онај из 1991. „о рату против усташа који ћемо добити“, али свеукупно узев, не бих га слушао као певача. Као политичар он је за мене права бомбона. Да није на врату грађанима Црне Горе, а посебно српском народу, гледао бих га када сам баш нерасположен, као што понекад гледам снимке Килибарде, Брковића, Шешеља… Уместо оркестра, занимљиво би било именицу „Црна Гора“ и „црногорски“ у његовом обраћању заменити са „Србија“ и „српски“. Опседнутост непријатељима државе, уверење да је он или можда партија исто што и држава никоме не привлачи пажњу. Да је, међутим, неко говорио о Србији и Србима на тај начин, до пре неку годину могао је да се нада суђењу у Хашком трибуналу – установи којој, по мом скромном мишљењу, недостаје много тога, а највише од свега Мило Ђукановић. Хашки трибунал одавно не подиже оптужнице, па када би неко одржао такав говор свакако би био уврштен међу опскурне ликове са крајње деснице. Ако би неко из врха српске власти тако нешто учинио, читава би се наша јавност забринула и потерала га да потражи помоћ стручњака.

  Кад смо код стручњака, Фројд је аутор који мисли да је „дете отац човека“. По природи ствари сви се враћамо својим коренима. Не бојте се: неће Ђукановић поново постати „ратник за мир“, борац против „бољшевичких граница“ и бранилац „српских корена“… Он се враћа својим истинским коренима без којих не би било ни њега, ни ДПС-а ни антисрпске републике коју он назива Црна Гора и поистовећује са собом самим. Комунисти никада (осим можда у Авганистану) нису изгубили рат. Власт су губили само када би се њихова елита уморила, постала родољубива и душевна… Нема бојазни, Ђукановић није такав. Мутирао је, па узео свлак капитализма, надкривио је Ранка Кривокапића и постао последњи прави европски натовац… Методлогија којој се научио у младости остаје ипак темељ његове владавине. Хапшење у маси – 2.000 информативних разговора годину дана после митинга опозиције, али дан уочи прошлогодишњих избора. Затварање једног политичара из Демократског фронта. Сада хапси шофера Андрије Мандића, лидера српског народа у Црној Гори. Тако су исто 1946., приликом преузимања власти у Бугарској, комунисти уместо председника најпопуарније странке ухапсили његову двадесетогодишњу скретарицу. И СССР је имао најмодернији устав али је декретом одрeђено да је могуће хапсити и на све казне осуђивати и децу од 14 година. Пре неколико година је, тада шеснаестогодишњи, син Андрије Мандића постао први малoлетник у Европи (вероватно још од пада Алмеидине диктатуре у Португалу) који је одлежао месец дана у истражном затвору. Истина, ДПС не само да је хуман па неће да „сече главе“, већ и нема полуге моћи као његове претече и узори: она секретарица је умрла под мукама у затвору, а ону децу су за време чистки углавном стрељали. Ђукановић је у односу на своје узоре прави декадентни хуманиста.

  Тај хуманиста тврди да је преживео покушај државног удара. Мала му је Србија да га обори. Каже Русија је крива. Црни Ђукановић, он заиста мисли да је монета у тој игри. Да они који су му 2006., чак више од САД, помогли да постигне безусловну независност, сада шаљу некакве десперадосе и екстремисте да га оборе, па макар и заједно са пензионерима из Србије. Требало би да се мало распита кад је реч о државама где је Руска Федерација наводно помогла промене. Не воле у Москви баршунасте револуције. Тешко да ће ићи преко Срба, јер показало се да су исти на власти прилично непослушни. Ђукановића ће, ако га икада буду обарали, напасти преко његових и пуч ће бити, разуме се, кабинетски. Зна то Ђукановић, бар ако је судити по вестима да су главни завереници од прошле године већ постигли споразум да их казне казнама које се временски поклапају са месецима које су одлежали у притвору. То је добро и хумано. Само показује и како црногорски режим види догађаје: окривљени су очигледно статисти у судској представи а не терористи-покајници.

  И док Ђукановић очекује да ће у сукобу великих сила поново постати важан као што је био 1997. године, остаје чињеница да је све око њега постало фарса. Ипак, он вероватно мисли: „Док сам на власти – добро је.“

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар