Чедомир Антић Здравку Кривокапићу: Драги професоре

понедељак, 9 новембра, 2020 у 10:53AM

Извините што Вам се обраћам овако присно. Не познајемо се. Оно што бих код Вас ценио видим као производ Божије милости (а као што знате Бог великом срећом, баш као и великом несрећом, људе не награђује већ куша). Ваше  политичке потезе, за које знамо, сматрам неприхватљивим. Деценијско искуство српске политике говори да они нису последица неискуства ни незнања. Налазим их донекле смешним, јер су последица оних народних самољубивих грешака и охолих предубеђења која су заслужна за наш зао усуд бар колико и председник-саксофониста, психо-врховник или несуђени архитеткта из Бранауа на Ину. За разлику од већине мојих сународника, оних који не мисле да је политика избор за мис или да смо сви Југословени, ја Вас не осуђујем, чак ни ако имате злу намеру. Значајан  део наших бирача нема злу намеру, па Милтоновски, деценијама говори ону чувену сентенцу: „Зло, буди моје Добро“. Ја сам стрпљив, преживели смо Турке, нацисте, ево у Црној Гори и метастазиране комунисте. Човек најтеже победи сопствене мане и недостатке. Чекаћемо, у историји понекад не може бити боље, док прво не буде горе. Туђа искуства углавном не могу да помогну и мени је само важно да се разумемо: права српског народа су света и неотуђива, не може их нико укинути, одрећи их се или их депласирати лошом политиком. Политика у првим годинама транзиције не може бити ни савршена ни одлична, она може бити само или подношљива или катастрофална.

Пишем Вам да бих поделио једно моје бреме, лично и српско искуство са експертима. Замислите, и ја сам некада био у „странци експерата“, мада за оно што је држави потребно ни сада, а посебно онда, нисам био експерт. Наратив о експертима настао је у развијеним државама, јасних континуитета. Тамо где се управљању државом уче генерације на древним униврзитетима, где је школовано високо чиновништво „државни разлог“ супротставило „краљевском апсолутизму“, па је настајућа демократија уз његову помоћ спровела промене, дајући им неретко снагу мандата који би добиле њене странке.  Не видим како би неко ко је експерт за историју Првог светског рата или аутоматски процес сечења, могао бити стручан за управљање сложеним системима државе или привреде коју она регулише.

Али, као што рекох, код нас је то другачије. Код нас су експерти виђени као прелаз са комунизма, национал-бољшевизма или монтенофашизма на демократију. Тај прелаз је психолошки, неког Живојина или Балшу, који је деценијама гласао за диктатуру треба убедити да су кандидати били лоши, уместо да је он био и остао упадљиво приглуп.  И то је разумљиво и није много штетно ако имамо добру намеру.

Србија  и Црна Гора су 1992. пале под санкције УН. Ради САД и ЕЕЗ, али и због народа који се колебао Милошевић је тада изабрао политички неискусног америчког држављанина за премијера СР Југославије. Први српски милијардер, Милан Панић, скројио је три генералске униформе са ђоновима високим пет сантиметара, лутао је светом дајући чудне изјаве. Био је вентил који је председнику Србије омогућио да издржи први удар. После су се као посвађали. Панића су наметнули опозицији, он ју је као „ујединио“ и пошао у луду кампању у којој је коначно добио 200.000 гласова мање него што се процењивало на почетку. Остало је упамћено да се у Врњачкој Бањи обратио са: „Добар дан Бањалуко!“. Приватно, био је то промућурни чикица, пословни геније. Наставио је да управља једном од највећих српских фабрика коју му је Милошевић раније дао за мале паре. Одузео му ју је тек 1999. када је Панић тражио да за дугове државе купи и Беоргадску апотекарску установу. Погрешио је, пошто је због малог новца спречио да Панић поведе опозицију и 2000. године. Други експерт био је Драгослав Аврамовић, он је реформисао хиперинфлацијом евапорисани динар. Био је то изванредно образовани, скромни дека са пензијом од 8.000 долара. Када га је Милошевић отерао, овај љубитељ левице и капитализма, стао је на чело опозиције. Имао је висок рејтинг, па је пред изборе 1996. одједном одустао од кандидатуре. Логично.

Г17 Плус (чији сам политички програм писао) окупила је експерте. Само… од прве тројице њених вођа други никако није могао да докторира (а био је асистент), а трећи да заврши факултет (а тврдио је да јесте). Завршило се свађом, бруком и лошим гласом.

Треба дати шансу младима, али какви то експерти заједно немају четрдесет година радног стажа? Хоће ли их ујаци и стричеви епископи бранити од „дубоке државе“ којој је политички ђед био Стаљин? Мада, добро да се ћеркицин светли вереник коначно запослио, макар и као министар.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар