Чедомир Антић: Зид

понедељак, 11 новембра, 2019 у 1:02PM

Европа обележава тридесет година од пада Берлинског зида. Иако је овај догађај у оно време био виђен као епохалан, најважнији и судбоносан, достојан да означи „крај историје“ – он је ето као глобално значајан оповрнут већ у септембру 2001. године. Тада се историја „вратила са дуготрајног годишњег одмора“.

Пре тридесет година чинило се да је исправљена једна стара неправда. У суштини Москва и њени противници на Западу споразумели су се око у Потсдаму неспорне јединствене и демократске Немачке. У то време пропао је реални социјализам. Европско уједињење остало је химера. Под „европским кровом“ је довршено немачко уједињење, али тај кров није довршен, чак није ни изливена плоча последњег европског спрата. Унија је остала у служби САД, Британије, Немачке и, у мањој мери, Француске.  Оне су се привремено лишиле дела суверенитета како би повећале моћ својих држава у међународним оквирима и умногостручиле национално богатство. Уместо демократске „заједнице вредности“, Европска унија постала је тек предузеће бирократске шпекулације. Њен однос према остатку Совјетског савеза – Руској Федерацији – од почетка је био империјалан. Није било речи о „Европи до Владивостока“. Сарађивали су са најконзервативнијим и најауторитарнијим службама са Блиског истока и Северне Африке, доказујући у Босни и Херцеговини они што никада нису били спремни да прихвате у својим државама и бившим колонијама. Прво су неумерено проширили унију, а онда су показали да нису заједница идеала, већ ограда једне културе. Границе катедрала проширили су само за државе које се налазе на стратешки повољно месту за напад на Русију. То ће једног дана пресудити и у Црној Гори, а не да ли је неко „преломио мозак“ и „променио културу“ – као једна у политику залутала пандурчина.

Берлински зид је пао, настале су последице. Још је Хрушчов 1961. јасно ставио до знања Брозу да ће са евентуалним падом ове баријере нестати и југословенска држава. Многи у српским и југословенским земљама данас верују да је пад зида био глобална катастрофа и велика несрећа. Не бих рекао да је тако. Немачки народ, баш као и сваки други – српски на пример – имао је и има право да живи јединствен у једној слободној и демократској држави. То право не треба да оспори у унижава права других, због чега су често неопходни дуготрајни преговори и болни компромиси.  Велике силе следе своје интересе  – тако је било и биће. Видели смо како су им се њихове лицемерне намере и неуспешни модели после свега деценију или две коначно вратили да их прогоне.

Нас треба да брину сопствене перспективе и тежње. Зашто смо дошли у прилику да будемо објекат европске политке? Како смо дозволили да се наше елите покажу у толикој мери провинцијалне, недомишљате и крадљиве? Да ли је могуће да људи који су се у једном ипак изграђеном систему докопали највеће моћи и највиших достојанства могу своје нације и себе да жртвују, рецимо, идеологији која је умрла одавно пре него што је срушен Берлински зид, или мантри да „Европска унија“ нема алтернативу у часу када њени први људи говоре о њеном распаду.

Мислим да је поред затварања Југославије пред великим успоном света седамдесетих и осамдесетих година, искључења из слободног тржишта као и провинцијализације наших универзитета, важан аргумент овдашње кризе недостатак демократије. Сва истраживања показују да би дословно праћење демократских процедура и поштовање воље грађана већине и права мањине, спречили ратове и пропаст југословенског тржишта и без обзира на неизбежни распад земље, учинили да и евентуална компромисна промена граница и могући губици због транзиције буду мањи, подношљивији, а изгубљено време краће. То, ипак, није одговарало разним Ђукановићима и Туђманима. Требало је узети све од национализма, транзиције, рата, победе, пораза, злочина и прогона истих…

Образовање и то европско – светско, за наше елите и све вредне и паметне људе, било нам је неопходно да би људи на власти видели даље од врха свог носа и дна џепова. Само је потребно набројати стамбене подухвате наших политичара. Рецимо у Србији. Великог „мученика“ и „визионара“ Милошевића хвалили су како живи у скромном трособном стану на Врачару. После је добио једну, па другу кућу. Она у Толстојевој недавно је продата за око 4 милиона евра. Ђинђић је за непуног мандата стекао некада државну кућу на Дедињу. Тадић је од свих државних кућа морао да изнајмљује једну током осам година. Молио је да му је оставе после престанка мандата: обећали су му, али су слагали. Николић је ево, трећу годину после престанка мандата, у државној вили.           

Толико о томе.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар