Чикин сат

уторак, 29 новембра, 2011 у 12:00AM

Само неко безобразан, злонамеран и крајње покварен могао би да пита зашто Србија да се извини маленој али величанственој Црној Гори. Кад би неки српски председник клекао могао би да проведе и једно два-три месеца молећи демократску Црну Гору за опроштај. Прво и најважније, реч је о начелном питању: ако се већ српски председник свуда извињава, а због њега се и сâм Мило Ђукановић пар пута ни крив ни дужан извинуо, ред је да се извине и у Црној Гори, па и да врати тај дуг који је Црна Гора у моралном смислу уместо Србије платила. Тадић то не мора знати, али црногорски савезни посланици су 1997. године у Београду били киднаповани. Јако су их много тукли и мучили, и пошто они не би попустили кад је реч о моралним питањима ни под каквим мукама, на крају су их хипнотисали. Тек тада су пристали: гласали су за Слободана Милошевића и тако му дали мандат за све оно лепо што је урадио од 1997. до 2000. године. Јер, признајте, шта би било да је тада изабран неки Лилић, Рака или Биђа? Био би рат, људи ! Народ би изгинуо, Косово и Црна Гора се отцепили, НАТО би бомбардовао, санкције нас упропастиле…Само неко безобразан, злонамеран и крајње покварен могао би да пита зашто Србија да се извини маленој али величанственој Црној Гори. Кад би неки српски председник клекао могао би да проведе и једно два-три месеца молећи демократску Црну Гору за опроштај. Прво и најважније, реч је о начелном питању: ако се већ српски председник свуда извињава, а због њега се и сâм Мило Ђукановић пар пута ни крив ни дужан извинуо, ред је да се извине и у Црној Гори, па и да врати тај дуг који је Црна Гора у моралном смислу уместо Србије платила. Тадић то не мора знати, али црногорски савезни посланици су 1997. године у Београду били киднаповани. Јако су их много тукли и мучили, и пошто они не би попустили кад је реч о моралним питањима ни под каквим мукама, на крају су их хипнотисали. Тек тада су пристали: гласали су за Слободана Милошевића и тако му дали мандат за све оно лепо што је урадио од 1997. до 2000. године. Јер, признајте, шта би било да је тада изабран неки Лилић, Рака или Биђа? Био би рат, људи ! Народ би изгинуо, Косово и Црна Гора се отцепили, НАТО би бомбардовао, санкције нас упропастиле…Упомоћ ! Авет српског империјализма, која је много пута окупирала и систематски опљачкала Црну Гору поново се повампирила. Црна Гора је јединствена држава-мученица у Европи. Прва је у историји која је покорена и уништена још у прадавно доба када није ни постојала. Срби су је систематски кињили осамстотина година пре него што је под овим именом први пут уопште и споменута! Србији – тој, што би реко један писац уџбеника за основну школу у Федерацији Босне и Херцеговине – „малој и бедној земљи“ која компензује своју ништавност спроводећи многобројне геноциде над мирним суседима – наравно није било доста што је поробила и систематски опљачкала пребогата брда, горе, ониже и повише планине малене Превалитане, већ ју је систематски насељавала и колонизовала. До 2006. године у Титограду и на Цетињу није могло да се живи од разних директора, шефова, генерала, адмирала и сваковрсних секретара (од пословних до генералних) родом из Шумадије, Суботице и посебно из Власотинца. Они после нису напустили Црну Гору, већ се сада скривају и претварају да су староседеоци. Србија, никада није опростила Црној Гори што се на једвите јаде осамосталила. Већински Титоград изборио се за независност противно вољи ЕУ и САД које због тога замало да бомбардују малену наследницу пребогате Дукље. И ето, после језивих настављача српских окупатора којих се само са страхом можемо сетити: кнеза Петра Гојниковића, архонта Војислава (код неког византијског изворника споменутог као „Србин“), Стефана Немање, свих Балшића, деспота Ђурђа, оних Ераковића (Срба што су из Босне дошли и њихов потомак данас тврди да је црногорски принц), краља Александра Карађорђевића, Слободана Милошевића (који је из Пожаревца дошао у Љеворечке Тузе да ту заводи дикатаутру) и коначно Коштунице чије се окупације нереадо и са тугом сећамо – ту је и Борис „Бич божији“ ! Оно што није успело током тринаест столећа, у чему храбру власт ДПС-а која влада Црном Гором већ хиљаду година (упркос свима па и самој историји) нису приволели ни Хитлер ни НАТО, успеће овом председнику Србије познатом по томе што је тврд, непопустљив и агресиван политичар. Шта рећи кад га се читаве Сједињене Државе плаше, а Европска унија је због њега у потпуној паници. Ја наравно у све ово не бих веровао, да не читам Политику, опасну новину која упркос свему допусти понекад и неком истинољубивом посланику и функционеру Ђукановићевог режима да прозбори понешто. Тако сам се упознао са новим чињеницама: Србија и Црна Гора никада нису у горим односима. Србија се у све меша: затеже око национализације цркве и претварања исте у државну (кад је могао Хенри Осми, што не би могао неко ко је Први, једини и бољи); не прихвата да одаје црногорске држављане који би затражили и српско држављанство; недовољно се оградила од сваке сумње да би неко у Србији могао сумњати у наводно фалисфиковање недавног пописа у Црној Гори; коначно, приликом посета Црној Гори нико од српских званичника ни да се извини. Само неко безобразан, злонамеран и крајње покварен могао би да пита зашто Србија да се извини маленој али величанственој Црној Гори. Кад би неки српски председник клекао могао би да проведе и једно два-три месеца молећи демократску Црну Гору за опроштај. Прво и најважније, реч је о начелном питању: ако се већ српски председник свуда извињава, а због њега се и сâм Мило Ђукановић пар пута ни крив ни дужан извинуо, ред је да се извине и у Црној Гори, па и да врати тај дуг који је Црна Гора у моралном смислу уместо Србије платила. Тадић то не мора знати, али црногорски савезни посланици су 1997. године у Београду били киднаповани. Јако су их много тукли и мучили, и пошто они не би попустили кад је реч о моралним питањима ни под каквим мукама, на крају су их хипнотисали. Тек тада су пристали: гласали су за Слободана Милошевића и тако му дали мандат за све оно лепо што је урадио од 1997. до 2000. године. Јер, признајте, шта би било да је тада изабран неки Лилић, Рака или Биђа? Био би рат, људи ! Народ би изгинуо, Косово и Црна Гора се отцепили, НАТО би бомбардовао, санкције нас упропастиле… Све то нам је црногорски политичар само наговестио. Није све наведено изрекао због чега није ни био довољно убедљив. Ваљда не жели да увреди обичне необавештене грађане Србије. Није рекао све јер му тај учмали свет сигурно не би веровао ! Направио је чак и једну грашку. Питала га новинарка да ли је тачно да Срби чине трећину становништва РЦГ а у државним установама их има мање од 5%. А он веселник каже: „нису важни бројеви“. После се у редакцију Политике јавило 2387-оро људи. Свако од њих донео је по један леп мушки сат. Вредност тако 10-20 евра, а свако тражи да му га у Црној Гори власти замене за неки сат који кошта 100,000 евра. Па, кад бројке нису важне…

Posted by
Categories: Текстови и анализе

2 Коментарa на "Чикин сат" Оставите коментар
Ми&#1083
30. новембра 1999. at 01:00

Овај текст треба да објави "Политика". Велики поздрав

Zvezdan
30. новембра 1999. at 01:00

Nikako ovo nije za "Politiku",kao sto nije ni za wordpress ,kao sto nece biti ni za skole i citanke – a u Cg vec nije. Na tim elitnim mestima duvaju neki drugi vetrovi.

Оставите коментар