Црква

уторак, 11 децембра, 2012 у 5:11PM

Има једна земља, можда знате где је…? Она је „демократска“, али то никада није доказала на изборима. Има владара који је толико добар да постоји опасност да ускоро постане „бољи“ од читаве династије Ким из блиске ДНР Кореје. То је држава грађана у којој су сви равноправни док се не докаже да су Срби. Земља је то којом владају чаробњаци и чудотворци. Тако чудотворни социјалиста од невладине организације прави православну цркву, а доживотни парламентарац проповеда рушење освећене цркве…

Све нешто мислим: таква држава не постоји. То су све измислили великосрпски фанатици, мрачњаци који непрекидно лажу. Клевећу пошто, познато је то, у свим балканским државама цеватју лале, руже и карамфили, а тек да нема само једне-једине, суштински никакве, безвредне државе и њеног народа, било би и манга, папаје и рамбуте.

Међутим, опседнути Србима, Србијом и српском црквом, потенцијални светитељи утемељивачи нове нације и државе, уместо да граде цркве и задужбине (а ако им већ није стало до утемељења њиховог дела, требало би да градњом сакралних објеката мало пораде за своје грешне душе), гледају како ће да сруше освећену цркву на Румији. Љубав према рушењу (показана давних година на Ловћену, где им је успело оно што није ни аустроугарској војсци) постала је доминантна пасија читаве једне политике. Какви су то „Европљани“ када један њихов вођа каже да нашу цркву можемо да подигнемо било где другде осим на Румији? Дакле тако фунцкионише славни „Црногорски генерални урбанистички план“ и још дичнији „Црногорски детаљни урбанистички план“? Такво је то просторно планирање младе и славне еколошке дежеле. Може свугде, осим где се ћефнуло клеро-социјалдемократама и њиховој сијамској браћи наци-демо-социјалистима. Да ли они, јадни не би ли, знају да је нама требало три сата да саградимо цркву на Румији, а они је руше већ ево осам година. Ми смо народ, малобројан, обесправљен, са слабом матицом, угроженом црквом, а они су светска сила, поштују их сви фактори од оних у провинцији Пуља до оних на брду Капитолском у Вашингтону. Колико ће нам бити потребно да цркву, ако будемо морали, саградимо поново? Неколико сати или неколико векова – то је сасвим свеједно – пошто је народ уствари црква. Црква је у нашим срцима, па ју је заиста и немогуће срушити. Наша српска црква преживела је османске султане и хабсбуршке ћесаре, па ће преживети једну групицу тирана, која је до значаја дошла захваљујући постојању Срба и Србије.

Као и сваки велики мученик, и наша је црква у великим искушењима. Борећи се са великим, непојамним силама, она се увек суочава и сукобљава и са сопственим манама. У нашој јавности објављено је писмо које је Синод СПЦ упутио председнику Републике Србије. Писмо које је неовлашћено објављено и оспорено од стране патријарха, садржи оштар и недвосмислен захтев да се не прихвате даљи преговори и одбије сама помисао о независности Косова и Метохије. Наравно, ја никада нећу стати против цркве која је мој народ сачувала током четири столећа османског јарма. Саветовао бих, међутим, другачији приступ. Шта ће бити са Косовом и Метохијом у тренутном, ововековном политичком оквиру, одлучено је 1999. године. У рату са албанским пубуњеницима ми нисмо били поражени, изгубили смо надвладани од стране Сједињених Држава и НАТО, те због слабости лошег Милошевићевог режима. Ако већ тада СПЦ није могла или хтела да народ подстакне на даљи отпор, рушење Милошевића и борбу до победе – без обзира на велику и неподношљиву цену – не треба ни сада да отежава претешки час. Ми морамо да очувамо Србију нашу државу, те српску нацију у Републици Српској, Црној Гори, оно мало народа што је остало у Српској Крајини и Македонији. Ми треба да зауставимо припадање Србије које омогућава отворена косовска рана. Ако већ српске власти и СПЦ нису у стању да у догледно време промене прилике у Србији: омогуће да богата и раздужена држава коначно почне да добија све бројнија поколења новорођених, и затим то све бројније становништво упуте да се насели на Косову и Метохији – онда треба дозволити властима да за дуже раздобље затворе ово питње. Ми Косово и Метохију никако не смемо да безусловно признамо у овим границама. Ако то учинимо, за двадесет година ће нам на исти начин отети АП Војводину и српски део новопазарске области. Ако Косово и Метохија буду подељени, па макар и по садашњим етничким линијама, могућност поделе онемогућиће отцепљење области у којима су Срби велика већина или су власници највећег дела земље. Албанско Косово које је данас, нажалост, независно по свему осим по признању УН. Оно је суверено свуда осим на Северу КиМ. Они крајеви где Срба више нема или су у енклавама, остају и морају остати предмет нашег политичког занимања. Они су истинско седиште наше цркве: тамо је наша патријаршија, тамо су наши најсветији манастири, тамо су на Косову пали наши витези да би настала вечна Србија… Зато политичке одлуке не треба да узнемиравају Свети архијерејски синод СПЦ. Синод треба да бди над питањима суштине… Нас не муче највише моћни непријатељи, ни наше лоше владе… наша мука је, већ скоро стотину година, ни мање ни више него СУШТИНА.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

2 Коментарa на "Црква " Оставите коментар
Петкови
29. јануара 2013. at 13:40

Понекад се запитам, да ли о стању СПЦ, њених права и права Срба у региону уопште ико води рачуна осим Чедомира Антића и Напредног клуба? Ико? Као да нико, јер нема напретка упркос извештајима Клуба.
Питање за господина Антића:
Што се тиче Космета, ако сам добро схватио, Србија треба да инсистира на подели Космета дуж Ибра, очува дакле север, а онда да настави да води рачуна о ономе што је за њу битно јужно од те реке у независној репубљик Косова?
И друго, да ли Ви господине Антићу икада поразговарате са било којим политичарем из власти о ономе што објавите у извештају о правима српског народа у регион? Не мислим само на ову владу?
Хвала унапред.

Петковић
29. јануара 2013. at 13:41

Понекад се запитам, да ли о стању СПЦ, њених права и права Срба у региону уопште ико води рачуна осим Чедомира Антића и Напредног клуба? Ико? Као да нико, јер нема напретка упркос извештајима Клуба.
Питање за господина Антића:
Што се тиче Космета, ако сам добро схватио, Србија треба да инсистира на подели Космета дуж Ибра, очува дакле север, а онда да настави да води рачуна о ономе што је за њу битно јужно од те реке у независној репубљик Косова?
И друго, да ли Ви господине Антићу икада поразговарате са било којим политичарем из власти о ономе што објавите у извештају о правима српског народа у регион? Не мислим само на ову владу?
Хвала унапред.

Оставите коментар