Црна годишњица

понедељак, јул 6th, 2015 у 11:38AM

Пред нама је двадесета годишњица злочина у Сребреници. Тај тешки и језиви злочин тешко оптерећује српско друштво и нашу историју. Тих дана у Сребреници, градићу у Подрињу који је током рата остао у рукама муслиманских снага, убијено је више хиљада мушкараца – како војника тако и цивила. Може се рећи да су заробљеници тада листом убијени. У тешком и крвавом грађанском рату то је постао највећи злочин, симбол свих других. Наша држава – Република Српска – дуго није признавала овај тешки злочин, а њене владе су током неколико година покушавале да систематски прикрију његове трагове.

Дужност је политичких представника српског народа и српских држава -Србије и Српске – да никада не забораве на Сребреницу и прихвате све њене моралне и правне последице.

Од страшног злочина када је убијено неколико хиљада људи, од којих су неки страдали у борбама а други су брутално стрељани, прошле су две деценије. Од тада су и Српска и Србија прихватиле ове злочине. Званична Бањалука издала је извештај о злочину – иако писан под политичким притисцима САД и ЕУ са вероватно увеличаним бројем жртава – овај извештај представља отклон од раније политике. Србија је усвојила Резолуцију о злочину, председници Србије и Српске су се више пута поклонили сенима жртава у Сребреници. Притом су из Србије и Српске десетине оптужених за учешће у овом злоделу предати Хашком трибуналу где су осуђени на највише казне. У Србији и БиХ трају суђења великом броју саучесника у овом злочину. Коначно, политички врх Србије и Српске из времена злочина смењен је, ухапшен и испоручен Хашком суду који нажалост свој задатак није обаавио ни праведно, ни поштено, ни добро.

Када су 1990. југословенске републике коначно пошле путем макар формалне демократије, отворено је и питање великих и тешких злочина који су над српским народом извршени у данашњој Хрватској и Босни и Херцеговини. Нажалост тада никога није било брига за српске жртве. Посебно муслиманско-бошњачко вођство и његови савезници у Европи, не само да нису били спремни да се суоче са учешћем муслимана у ендехазијској и нацистичкој власти, већ систематски потискују ту чињеницу и представљају се као највеће жртве Другог светског рата међу југословенским народима. Део одговорности за Сребреницу лежи и у том ставу да злочини које претрпи српски народ не значе ништа и у најбољем случају представљају само историјску чињеницу која у има академски, али не и политички значај. Зато су Хрватска и Босна и Херцеговина 1992. признате безусловно, зато је Јасеновац једини логор у Европи око кога је најважније доказати да је у њему страдало што мање заточеника (да су страдали само Срби вероватно би био потпуно срушен и сравњен), зато су сва она права за која су се легитимно борили други народи – што је Југославију и довело до постепеног нестанка – систематски оспорена Србима. Сама Сребреница (срез) имала је 1931. српску већину, Срби су у Другом рату у том крају три пута више страдали од муслимана. У Првом светском рату српско становништво су прогониле хрватско-муслимаске паравојске, заробљени српски официр је 1914., иако рањен, јавно био спаљен у вароши…

Коначно, они који би желели да уз помоћ резолуције британских мрзитеља казне сваког оног ко изјави да у Сребреници 1995. није почињен и геноцид, који би желели да међународним пресудама угасе српске државе, високим одштетама их доведу до банкрота и остваре националне и државне циљеве уз помоћ САД, Британије и Немачке… Треба да знају да данас, после свих суочавања и понижења, правду заслужују све жртве. Срби су у Сребреници у овом рату много мање страдали од Бошњака, али су и они гинули и били брутално убијани. Њихова патња није примећена, њихове жртве су потцењене… На нивоу Босне и Херцеговине Срби су страдали сразмерно свом уделу у становништву, па ипак у Хагу није осуђен нити један Бошњак за злочине над Србима. У сребреничком крају више од хиљаду, неки кажу чак две хиљаде, Срба погинуло је или убијено за време рата. Велики број њих су били цивили. Убице им се знају. Док се српским председницима, генералима, војницима и џелатима суди у Хагу, Сарајеву, Београду…  командант Сребреничких муслимана, који се доводи у везу са стотинама убистава, ослобођен је у Хагу и годинама му не суде иако сведоци говоре о убиствима Срба и Бошњака, о погубљењима, клању, вађењу очију… Бошњачки сведоци говоре и о жељи тадашњег вођства из Сарајева да од Сребренице направи жртву. О потреби да „буду поклане хиљаде“ да  би жртва оправдала агресију НАТО на Републику Српску, о замисли да Сребреница буде замењена за Вогошћу (што се у пракси можда и без намере догодило)… А шта је са странцима? Са Сједињеним Државама које су спречиле спровођење по Бошњаке повољнијег Кутиљеровог плана? Са „заштићеном зоном“ из које су хиљаде бошњачких ратника нападале српска села и масакрирале цивиле?

Доста је са политичком злоупотребом. Злочинце треба казнити, све. Не постоје геноцидни народи – ако то  већ нису Енглези, не може бити нико. Коначно, после предана Косова, свако ко може демократски своју жељу да докаже има право и на независност.   

Чланак објављен у подгоричком Дану, 6.7.2015.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

1 Коментар на "Црна годишњица" Оставите коментар
Aleksandra Andrić advokat
7. јула 2015. at 22:10

Temeljno, koncizno, jasno i istinito.
S poštovanjem i uvažavanjem,
Aleksandra Andrić

Оставите коментар