Хелсиншки одбор за људска права у Србији је постигао свој циљ. Извештај одбора о Србији током 2007. године привукао је велику пажњу српске јавности. Извештај под насловом /Самоизолација: реалност и циљ/ требало би да представи стање људских права у Србији. Ипак, ова књига се на више од петстотина страница бави пре свега политичким и личним противницима и неистомишљеницима њених аутора. Доследни у оправдавању и умањивању националистичких покрета суседних народа и њихових држава, аутори извештаја су одлучни да осуде и анатемишу широк спектар политичких и интелектуалних идеја и њихових протагониста у Србији. Хелсиншки одбор за људска права у Србији је постигао свој циљ. Извештај одбора о Србији током 2007. године привукао је велику пажњу српске јавности. Извештај под насловом /Самоизолација: реалност и циљ/ требало би да представи стање људских права у Србији. Ипак, ова књига се на више од петстотина страница бави пре свега политичким и личним противницима и неистомишљеницима њених аутора. Доследни у оправдавању и умањивању националистичких покрета суседних народа и њихових држава, аутори извештаја су одлучни да осуде и анатемишу широк спектар политичких и интелектуалних идеја и њихових протагониста у Србији. Хелсиншки одбор за људска права у Србији је постигао свој циљ. Извештај одбора о Србији током 2007. године привукао је велику пажњу српске јавности. Извештај под насловом /Самоизолација: реалност и циљ/ требало би да представи стање људских права у Србији. Ипак, ова књига се на више од петстотина страница бави пре свега политичким и личним противницима и неистомишљеницима њених аутора. Доследни у оправдавању и умањивању националистичких покрета суседних народа и њихових држава, аутори извештаја су одлучни да осуде и анатемишу широк спектар политичких и интелектуалних идеја и њихових протагониста у Србији. Извештај је посебно оштар, непоштен и пристрасан кад је реч о националним правима српског народа. Рецимо, према наводима извештаја чини се да у Црној Гори српски народ не постоји, већ тамо делују некакве „просрпске“ странке неспремне да прихвате успешну, демократску и проевропску власт. И Српска православна црква је у Црној Гори уљез, а архепископ Амфилохије је „њен експонент“! Ако је такав став аутора према стању у Црној Гори, где Србија готово да и нема политику и сопствени став, какав је тек случај кад је реч о Босни и Херцеговини, где је српски народ успео да се избори за стварање сопственог ентитета или Косову и Метохији, где без обзира на општу неискреност скоро све парламентарне странке и даље јавно заступају ставове профилисане у Милошевићево време. И док СПЦ и српске власти „провоцирају“ хрватског певача Марка Перковића-Томпсона (ваљда му је тешко да пева пред толиким лицима у музејским униформама у време када га из Србије нападају) аутори извештаја нису заборавили ни оне који у Србији „кваре омладину“. Списак професора је подужи, предњаче наравно предавачи са Правног факултета, али нађе се ту и покоји филозоф или политиколог. Невоља је у томе што су неки од њих у пензији, а поједини су одавно умрли. Аутори извештаја и поред ограда према којим се ипак радило о ауторитарном и недемократском режиму, као позитиван пример наводе прогоне на Правном факултету из 1971. године, када је после дебате о уставним амандманима професор Михаило Ђурић осуђен на затвор, док су бројни професори избачени са факултета. Аутори извештаја предлажу да и овом приликом из јавности буду уклоњени „националистички“ професори. Предложена је чак и контрола предавања ових професора и извесна цензура (маде не забраном већ критиком) њихових уџбеника. Као мера равнотеже препоручено је укључивање у наше програме наставних садржаја насталих у земљама региона (вероватно притом мисле на уџбенике са Косова или из Хрватске). Укратко, осам година после почетка транзиције, Србија је у извештају Хелсиншког одбора представљена као земља која је управо изгубила рат и налази се у положају знатно горем него што је то у мају 1945. године био случај са Немачком. Србија, како је виде аутори извештаја, подсећа на пацијента који је таман преболео једну тешку операцију која му је спасла живот и трајно му нарушила здравље, кога на даље „лечење“ упућују у затвор. Ипак, оволика острашћеност чуди пошто је у међувремену Либерлано-демократска партија, политичка штићеница Хелсиншког одбора за људска права у Србији, постала једна од владајућих странака, која подржава мањинску власт у за сваку владу важном Београду. Дакле, ЛДП је у прилици да значајно утиче на политику Србије, али то за сада наравно није случај. Као и велика већина политичких партија у Србији и ЛДП се посветио деоби моћи и подели уносних места. У тој јагми као да никоме не смета што се на том државном кориту подгуркује са Социјалистичком партијом Србије. Годинама смо слушали, и то не само од људи из Хелсиншког одбора, већ и од ЛДП-оваца и ДС-оваца, о „мањинској влади“ Војислава Коштунице која је рестаурисала Милошевићев режим. Мањинска подршка СПС-а лишена политичких услова била је за неке већи проблем него што је данас подршка властима које на републичком нивоу за минстре имају Дачића, Мркоњића и Шкундрића. Разуме се не треба бринути да ће следеће године Чедомир Јовановић и ЛДП бити оптужени да подржавају националистичке снаге и „Србију прошлости“. Напротив, овде није реч о принципима већ о једном прагматичном политичком циљу. Да је реч о принципима један одбор за људска права препознао би истинске проблеме универзитета уместо што позива на рушење његове аутономије. Такође, слободоумни људи никада себи не би дозволили састављање, макар и најбезазленијих, спискова неподобних професора, интелектуалаца или новинара. Зна се ко је то у прошлости радио. Пре шеснаест година сличним списком је горопадно махао и Војислав Шешељ. Можда је у томе и проблем. Шешељева странка, која је имала толику посредну медијску и политичку подршку и то управо из кругова блиских Хелсиншком одбору, ЛДП-у и ДС-у, оличену пре свега у миту о радикализацији Србије и рестаурацији Милошевићевог режима, сада је почела да опада и пропада. Ова чињеница можда одговара ДС-у, али крајњим политичким елементима нестанак екстремних противника ускраћује наду у будућност.

Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе