Ћурић: Из угла гласача

понедељак, 27 јануара, 2020 у 2:49PM

Долазећи избори, иако формално већ одлучени и са унапред познатим победником, не би ни били толико интересантни да се иза, унапред убележене победе Напредњака, не крије много важнија битка. Битка за будућност овог народа и државе.

Будућност која ће бити детерминисана одлуком ко долази после ових данас. Одлука која ће, врло вероватно, одредити да ли имамо снаге, енергије, идеје, људи, интелигенције и памети да опстанемо. Плашим се да још једна грешка у низу води на путању дефинитивног нестанка, без шансе за промену правца.

Напредњаци су, и поред изборне победе која је пред њима, пали. Остало је само одигравање и у првој фази, после избора, ћемо сведочити да ти исти Напредњаци неће постојати у форми и облику који познајемо данас. Али о томе другом приликом, то је тема за себе.

Вратимо се на оно што је пред нама, и оно што је у наредних пар месеци пресудно важно.

Тема бојкота захтева да се на то осврнемо и из угла једног гласача. И то не било каквог гласача већ припадника већинског корпуса у гласачком телу.

Да се представим.

Идеолошки припадам здравој националној десници (НЕ десници са дијагнозом и ценовником „шешељевско-вацићевог типа“), умерено социјално осетљив (нисам комуниста али свакако сам убеђен да држава и друштво морају повести рачуна о иоле здравијој прерасподели и заштити социјално рањивих категорија) и умерено сам конзервативан.

Шта желим?

  1. Формирање здравог и истинског Националног блока, окупљеног око заједничких идеја и програма. О тачкама тог програма сам својевремено писао:
  • Национални блок излази на наредне парламентарне и локалне изборе.

Својевремено сам обрадио тему бојкота и поставио релевантна питања која идеју бојкота стављају на тест сврсисходности и смисла. Аргумент дела опозиције, који се прерано затрчао у бојкот, да онај ко изађе на изборе подржава актуелни режим, је смешан. Њима није сметало нити су били гадљиви кад су били на власти са СПС-ом и стварали те исте Напредњаке а сад им смета кад неко, и под најтежим условима, излази на мегдан том њиховом чеду?!

  • У Парламенту се, кроз јаку посланичку групу (40-50 посланика), артикулише здрава национална идеја, враћа на политичку сцену, стабилизује, ојачава и припрема за неке наредне изборе, одлазак актуелног режима, улазак у Владу…

Идеја бојкота, како сад ствари стоје а не видим да ће се нешто значајно променити без неких непредвиђених и ванредних догађаја, није прошла тест смислености и оправданости. Навешћу аргументе и зашто.

1. нисам поборник одустајања и бежања са мегдана, без обзира на услове. Као што сам и предвидео, Вучић и актуелна власт неће попустити ни милиметар кад су у питању медији и предизборни услови. Просто, на томе се држе и пуштање медијске стеге би само од себе урушило власт, чак и без пресудног утицаја опозиције. Сходно томе, наопходна је борба, под било којим условима. Бојкот, поготово преурањено најављен, је потпуни промашај, алиби за нерад, безидејност, лењост и волунтаризам.

2. до дана данашњег нисам добио, буквално ни један, смислен одговор на питање: шта после бојкота? Прича о легитимности је, очигледно, комична. На унутрашњем плану, а по нашем закону, излазак на изборе није обавезан. Ако не изађем на изборе то не значи да сам поставио питање легитимитета новоизабраног Парламента (а у наставку и Парламентарне већине а тиме и Владе) већ значи да сам одлучио да неко други изабере уместо мене. На спољном плану, иако противник да ми неко споља објашњава и суди о стварима у мојој кући, такође неће бити постављено питање легитимитета. Пример С.Македоније је више него илустративан. Не треба ни гледати преко плота. Довољно је чути изјаве страних емисара и закључити да је сулудо од њих очекивати да делегитимишу изборне резултате. Чиме се води добар део опозиције, није ми јасно. Или можда они знају нешто што ми не знамо? Ако је то случај, тим горе по њих.

Пошто делегитимизација није опција, заиста не могу да видим шта би то опозиција могла урадити после бојкота.

3. излазак на изборе и улазак у Парламент је неопходан и даје ширину и опције у даљој борби и наступањима. Ни тад, ако се покаже делотворно, није касно одиграти на карту делегитимизације, напуштањем Парламента и враћањем мандата без замене.

Присуство у Парламенту је неопходно из следећих разлога:

Финансирање. Неупоредиво више верујем странкама којима улазак у Парламент и финансирање из буџета (+ чланарине) значе живот и опстанак. То значи да их кроз буџет финансирају грађани Србије, дајући им додатну обавезу да раде у њиховом интересу. Онај коме је извор финансирања нечији приватни џеп, та странка ће на првом месту радити за интересе финансијера. Претходних 20 година нас је најбоље научило да је значајно скупље кад странке финансира неко други. Јефтиније је финансирање из буџета, вишеструко. Пљачка Србије и народа у извођењу „финансијера“, а кад њихова опције дође на власт, је неупоредиво скупља.

Поље деловања. Оставља се опција деловања унутар и ван Парламента. Скупштински одбори, седнице и заседања, конференције за штампу, разноврсне активности све до нивоа опструкције су неисцрпан терен за активности. Кад смо већ код легитимитета, један посланик у Парламенту има неупоредиво већи легитимитет и снагу него председник било које странке ван Парламента. Присуство у Парламенту не ограничава активности ван Парламента, штавише.

Стартна позиција. Као што сам и напоменуо, данашњи режим је у силазној путањи и тренутак дефинитивног пада, здрава национална опција, мора дочекати спремно. Присуство у Парламенту даје значајно бољу стартну позицију и статус неизоставног фактора у неким одлукама. Неопходно је искористити прилику, артикулисати здраву националну идеју и са 40-50 посланичких места је стабилно позиционирати у Парламенту. То је неопходан предуслов за победу исте на неким следећим изборима.

Борба против аутошовинистичких елемената. Аутошовинизам је данас темељ деловања и власти и доброг дела опозиције. Власт то још увек, на нивоу наратива, прикрива, за разлику од доброг дела опозиције. О НВО и грађанистичкој гологузији не треба ни говорити. Борба са тим елементима је пресудна за будућност Србије и српског народа. Придружити се, у бојкоту, тим елементима представља кардиналну грешку и значиће потпуно уништење здраве националне идеје, остављајући је без шансе за значајнију улогу кад дође тренутак дефинитивног пада Вучићевог режима. Остати с њима ван Парламента оставиће два лоша избора: или потпуну маргинализацију после пада режима јер ће тада Запад, у потпуности, одиграти на карту аутошовинистичких опција или потпуна пацифизација – „икебанизација“. Нешто слично се данас дешава у СЗС. Двери и Обрадовић су сведени на ниво икебана које дају националну ноту том Савезу и кад се процени да им више не требају –  биће избачени. У сваком случају, без шансе да ишта од свог програма остваре. НС и Вук Јеремић, ионако политички и идеолошки анемични, кренули су путем потпуне пацифизације. Слична судбина би чекала и Национални блок ако остане на улици и ван Парламента.

Борба против квази-националних елемената. У Парламент ће, поготово ако цезус спусте на 3%, бити прогурани квази-национални елементи, тровачи националне идеје. То је, такође, важан противник са којим се здрава национална идеја мора, дефинитивно и за сва времена, обрачунати. Нема бољег бојног поља за то од Парламента, где ће српски народ ту мучку подвалу видети, потпуно огољену.

Борба против окупационог намесништва. Свиђа ми се развој ситуације, да ће добар део аутошовинистичке и другосрбијанске опозиције у бојкот. Англосаксонско противљење тој одлуци не треба тумачити у домену прећутне подршке Вучићевом режиму, колико везано за проблеме које они антиципирају у будућности. Имаће одређене проблеме на кога да одиграју пошто актуелни режим пусте низ воду. Аутошовинисти ван Парламента, јак Национални блок у Парламенту. Незгодно. Сад је можда и касно да СЗС увуку у изборе (мада, не би ме ништа чудило, да смо се руководили озбиљношћу изјава лидера СЗС – Вучић би требало да није на власти од 13.04.2019.), није касно да одређеним акцијама пробају да спрече формирање Националног блока и/или га гурну у бојкот. Од суштинског значаја је препознати ова кретања.

Као што бојкот не може бити програмско начело и циљ по себи, тако ни одлазак актуелног режима не може бити ни програмско начело ни циљ по себи.

То је неопходан али не и довољан предуслов за шансу, за светлију будућност.

Ако одлазак актуелног режима не испрати и прави избор наследника, ништа нисмо урадили.

Само ћемо потрошити себи додатних 10 година на илузије и опет ћемо причати о неком новом Александру и само да Он оде и биће све супер.

Ваљда смо ту школу научили, лекцију смо поновили већ два пута (2000. и 2012. године).

Бојим се да ће треће понављање бити катастрофално.

Posted by
Categories: Вести

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар